Draganova nagrada Draganova nagrada 2017.

Radmila (Novi Sad): Nosila sam Titovu štafetu – Misaoni putopis kroz detinjstvo i mladost

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Ne mogu da tvrdim da nisam razmisljala o destinacijama i gradovima koji su mogli biti predmetom moga putopisa.
Imala sam sreću da vidim gradove poput zanimljive Venecije, njen severni pandam Stokholm, Istambul (mada je on pre inspiracija za roman, a ne za putopis), Krf, Rovinj, Split, Ljubljanu, Beč itd.

Ali opšte “destinacije” u kojima smo svi bili, i koje smo svi napustili, a one nas neće nikada, jesu naše detinjstvo i naša mladost. Ta dva pojma određuju čovekov put i njegov život.

Ovaj “Putopis” kreće od 1953. godine kada sam imala pet godina. Srbija je tada bila u sklopu Jugoslavije a “velikim slovima” se pisalo Tito, Pionir, KPJ, 1. maj, 4. juli, 7. juli , 29. novembar, AVNOJ i 22. decembar. Da me danas u ponoć probudite, kao iz rukava bih nabrojala iste datume i značenje. Dok mi to nabrajanje bas tako i ne ide sa Malom i Velikom gospojinom, Ognjenom Marijom i Sretenjem, recimo.

Iz miljea te i takve zemlje gde su se respektovali neki datumi i događaji svi smo mi porasli. Imali smo poseban osećaj patriotske pripadnosti, za najlepšu zemlju na svetu, našu SFRJ. Dečije igre između dve vatre, klikeri, papirni zmajevi i čamci bili su dovoljni za okupiranje dečije mašte.

Vaspitavani u kolektivnom duhu i određenim i predodređenim putem stigla je osnovna škola. Tu se ne mogu zaobići dva posebna događaja. Prvi je dobijanje pionirske marame, a drugi nošenje Titove štafete. Tu se svaki đak osećao da će pući od ponosa.

Uz dodelu pionirske marame, išla je i zakletva:

“Danas kada postajem pionir
zaklinjem se…
da ću slusati…
učiti ..
da ću čuvati bratstvo i jedinstvo”

E tu bas nešto nisam shvatala to bratstvo i jedinstvo, a nije ni bilo tako često “na stolu” da bih razmišljala o tome. Na moje pitanje o tome, roditelji su mi objasnili jednostavno:

“Je l vidiš da su kod nas dšsli čika Franja Herljević i čika Duško Svara (u to vreme dva visoka oficira JNA) da idu sa tatom u lov?”

“Vidim”, kažem, a shvatim tek mnogo mnogo kasnije.

To što si postao pionir nosilo je nove takmičarske izazove. Najbolji đaci nosili su Titovu štafetu. Akcija je kretala mnogo ranije. A hiljadu ruku je nosilo štafetu po celoj Jugoslaviji da bi drugu Titu bila predata 25. maja na njegov rođendan. Za nošenje štafete su bile posebne pripreme što se “stajlinga” tiče. Sećam se teget titovke-kape sa petokrakom, bele košulje, obavezne pionirske marame i tergal suknje. Štafeta je bila okićena crvenim majskim ružama, i pregrštima najtoplijih želja za dobro zdravlje našeg predsednika.

Taj put, od seoskog parka do mesta predaje štafete podignute visoko i važno, smatram jednim od svojih najvećih uzbuđenja u životu. Za druga Tita me vezuje još jedan događaj. Sećam se sebe kako mašem papirnom zastavicom sa državnim simbolima čekajući Plavi voz.

Bila su dva opšta mesta na koja je omladina rado odlazila, a koja me vežu za to vreme. To su bile omladinske radne akcije i izviđacke organizacije. Ako neko od vas nije kao pohvalu podizao zastavu pored logorske vatre u naselju, stvarno, mnogo je propustio.

Igranke su takođe bile mesto okupljanja, i počelo je igranje uz prve zvuke roken-rola u zvoncarama. “Deca cveća” nalaze pobornike u mnogim grupama: Azra, Smak, Bijelo dugme. Poslednji bend je okupio 100.000 ljudi kod Hajdučke česme. U to vreme dobijamo i kultnu seriju “Grlom u jagode”, pank polako osvaja tržište i svi osećaju da se nešto pokreće u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

U sastavu te SFRJ su bile Srbija, Slovenija, BIH, Makedonija, Crna Gora, Hrvatska. Mnogi ljudi iz te SFRJ su ostavili i traga u umetnosti: Radko Polič, Relja Bašić, Zijah Sokolović, Bekim Fehmiu, Miloš Žutić, Mima Karadžić, Vlatko Stefanovski… Kako bi umetnost bez njih?

Nakon 4. maja 1980. godine, kada je glas Miodraga Zdravkovića objavio sa naših crno-belih ekrana: “Umro je drug Tito”, više ništa nije bilo isto. Da je to naša velika tragedija, potvrdilo je i prisustvo 123 drzavnika koji su kao predstavnici svojih država bili na ispraćaju. Posle toga, ova zemlja nikada više nije bila ista. Menjali su se predsednici, predsednici predsedništva, menjali su se nazivi države, više nisam ni sigurna danas u koliko sam ih živela zapravo, krenuli su ratovi, žrtve do danas nisu prebrojane.

Od 1991. do 1999. – TRAS! Nema više Jugoslavije!

Tog kobnog 24. marta 1999. stiže šlag na tortu u vidu besomučnog bombardovanja od strane NATO-a koje je trajalo sve do 10. juna iste godine.  Holbruk je negde izjavio da raspad Jugoslavije, i ne samo Jugoslavije, spada u istorijski kontekst kraja Hladnog rata. Ne znam šta je gospodin time hteo da kaže.

Jedino što znam je da sam ovaj i ovakav “putopis” morala napisati zbog nekog mladog coveka koji ne zna kako je nekada bilo u zemlji Srbiji. A bilo je lepše. Jer o ružnim periodima koji su došli raspadom te zemlje, a koje sam ja ovde samo kratko spomenula, taj isti mladi čovek, nažalost, zna mnogo više, praktično sve.

Radmila Maksimović, Novi Sad


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija