Privatne penzije ne garantuju sigurnost

Privatne penzije ne garantuju sigurnost
Slika: Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (RF PIO)

Nakon višedecenijskog urušavanja javnog penzijskog sistema, ljudi su sve više prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Ujedno, javnost ostaje uskraćena za ozbiljnu analizu kako razloga urušavanja “državnih” penzija, tako i pouzdanosti privatnog „samostaranja“. Ponavljanjem floskule da je privatno efikasnije od javnog, vlast obezbeđuje državnu podršku privatnom kapitalu a ne njenim građanima, piše Ivan Radenković za portal Mašina.

U maglovitom svetu u kojem se društvenim rizicima upravlja finansijskim instrumentima postoji uvreženo verovanje da problemima penzijskog sistema treba prići sa čisto tehničke strane. Pogotovo u vremenima teških i bolnih reformi.

Međutim, veoma često se događa da takav pristup u sferi društveno-ekonomskih odnosa zapostavlja upravo ono što je u tim odnosima specifično društveno, a tiče se socijalne politike jedne zemlje.

Trenutna situacija sa isplatama penzija više je nego dramatična s obzirom na to da je javni sistem tekućeg finansiranja penzija sistematski urušavan prethodnih trideset godina, usled čega su rast stope nezaposlenosti kao i imovinska baza penzijskog fonda ozbiljno metastazirali, paralelno sa smenama „reformističkih“ političkih struktura.

Danas je javni penzijski sistem u nemilosti autoritarne države koja određuje njegovu ekonomsku logiku. Sva je prilika da će javne penzije koegzistirati s različitim privatnim oblicima penzijskog osiguranja, a cena toga biće njihova društvena beznačajnost. Pošto će javne penzije u najvećem broju slučajeva biti nedovoljne za život u starosti, ljudi će biti prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova.

Posledica ovoga je da se sve veći broj ljudi vodi nametnutom logikom samostaranja, odnosno logikom koja kaže da se pojedinci i pojedinke moraju brinuti sami o sebi (i u starosti), bez oslanjanja na bilo kakve (društvene) institucije.

Ova duboko antidruštvena logika počiva na liberalnom fantazmu da je društvo puki zbir egoističnih pojedinaca koji prate vlastite interese i teže njihovom ostvarenju. Tako ni o penzijama više ne treba da se brine država, a kamoli društvo, već se nameće ideja da svako treba da brine o svojoj penziji sâm, kao individua.

Jasan primer ovakvog razmišljanja može biti nedavna izjava generalnog direktora Đenerali osiguranja u Srbiji Andree Simonćelija da „svako od vas mora da shvati da niko drugi neće brinuti za vašu budućnost osim vas samih“. Tako i dobrovoljno privatno penzijsko osiguranje predstavlja imperativ koji svi mi moramo da prihvatimo i oslanjamo se na njega kao na nešto najsigurnije.

Ipak, istina je da pojedinci koji ulažu u privatne penzije ne upravljaju vlastitom budućnošću, pošto to u njihovo ime čine portfolio menadžeri istrenirani u oblasti upravljanja rizicima. Ako Simonćelijevu izjavu čitamo tako što pomerimo fokus sa individualne na ravan institucionalne odgovornosti, onda jedna od njenih implikacija može biti ta da je država potrebnija privatnim penzijskim fondovima nego njenom stanovništvu.

I to je istina, jer postoji realni interes delova državnog aparata da privatnim penzijskim fondovima, ali i sebi, obezbede formalno-materijalne okvire za neometanu akumulaciju kapitala uprkos tome što se na taj način stvaraju, održavaju i gomilaju negativni socijalni efekti.

Ceo tekst pročitajte na portalu Mašina.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *