Ponoć u Parizu – nostalgija za prošlim epohama

Ponoć u Parizu – nostalgija za prošlim epohama

Vudi Alen definitivno ima sklonosti ka Parizu, ali film „Ponoć u Parizu“ koji je režirao i za koji je napisao Oskarom nagrađeni scenario, nije film o ovom gradu.

Priča je zgodno smeštena u Pariz gde mladi američki par dolazi na odmor. On, Gil Pendar, koga igra Oven Vilson, piše roman, a njegova verenica Inez (Rejčel Mekadams) razmažena je tatina devojčica.

Jasno je, toliko jasno da izgleda kao kliše, zašto mladi pisac idealizuje 20-te godine XX veka u ovom gradu. Nakon što nam Alen pokaže da nešto definitivno ne štima u toj, naizgled idealnoj vezi, Gil, lutajući pariskim ulicama u ponoć, biva „uvučen“ u prošlost. I to baš u 20-te godine.

Pariz između dva rata predstavlja svetski umetnički epicentar. Gil upoznaje Hemingveja, Zeldu i Frensisa Skota Ficdžeralda, Žozefinu Beker, Pikasa… Daliju, Bunjuelu i Men Reju nije neobična Gilova priča da je iz drugog vremena. Oni žive svoj nadrealizam.

Hemingvej njegov rukopis daje Gertrudi Stajn koja čita naglas početak: „’Iz prošlosti’ bio je naziv prodavnice, a njeni proizvodi sastojali su se od sećanja: ono što je bilo obično i čak vulgarno jednoj generaciji, dobijalo bi, samim prolaskom godina, status istovremeno magičnog i uglađenog“.

Gil ne samo što dobija dragocene kritike svog rada, nego se i zaljubljuje u Adrianu (Marion Kotijar), sa njom će odlutati još dalje u prošlost i onda shvatiti da svaka prošlost, koliko god iz perspektive budućnosti delovala idealno, ima svoju prošlost koja njoj izgleda bolje. Zahvaljujući svojim idolima iz prošlosti otkriva ono što mu je sve vreme pred očima.

Pošto raskne i sa prošlošću i sa sadašnošću, sreće devojku koja isto kao i on misli da je Pariz najlepši po kiši.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *