Poljoprivredni penzioneri sa penzijama od 15.000 do 20.000 dinara moraju da povremeno, koliko im to fizičke mogućnosti dozvoljavaju, idu po selu u nadnicu da bi nekako preživeli. Kad nemaju snage za nadnicu, prodaju poljoprivredne proizvode iz svojih i bašti komšija na Negotinskoj pijaci.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Prvo što pada u oči kada se dođe na Negotinsku pijacu nisu izneti proizvodi već prodavci. Gotovo da nema mlađeg od sedamdesetak godina.
***
Božidar Stanković, 82 godine, iz Metriša, sela na pola puta između Zaječara i Negotina kaže za portal Penzin da sa 22000 dinara poljoprivredne penzije ne može da podmiri ni najosnovnije potrebe za golo preživljavanje. Živi sam u domaćinstvu. Na pitanje gde su deca, odmahuje rukom i ne daje nikakav odgovor. Očigledno mu je to suviše bolno pitanje. Odlučno je odmahnuo rukom pa bi bilo neumesno insistirati na odgovoru.
Kaže da čuva desetak kokošaka nosilja, jednom mesečno donosi jaja na Negotinsku pijacu i još po koji proizvod od komšija. Ne dolazi češće jer autobuska karta košta 600 dinara.
Metriš inače ima oko 130 stanovnika. To su uglavnom staračka, samačka domaćinstva. Selo nema ambulantu, a već petnaestak godina ni prodavnicu, pa su starci prinuđeni da putuju do susednog sela Salaša. Karta košta 150 dinara, pa se ni tamo ne može često, samo jednom nedeljno i to je preveliki izdatak.
Ravnodušno kaže da jede hleb od sedam dana, nema druge mogućnosti.
***
Dragiša Brukić, sedamdesetogodišnjak iz Kobišnice, sela nadomak Negotina često je na pijaci sa prepunom tezgom povrća, voća, brašna i drugih proizvoda koji nisu njegovi već od suseda iz sela.
Kaže da sa 15000 porodične penzije, nasleđene od pokojne supruge, ne može ni polovinu mesečnih potreba da podmiri. Osim što radi na pijaci sredom i subotom kad su pijačni dani, radi i u selu. Kad se oseća dobro, ide i za nadnicu kosi travu. Žali što to ne može češće da radi jer zarada nije loša, oko 5000 dinara, ali godine i zdravlje ne dozvoljavaju više.
***
Borivoje Conić, 85 godina iz Čubre, sela nedaleko od Negotina gotovo uvek je pijačnim danima na pijaci. Osim dvadesetak hiljada poljoprivredne penzije u domaćinstvu gde živi sa ćerkom, zetom i unukom, drugih primanja nema.
Da bi obrađivali imanje i proizveli sve što im treba za domaćinstvo, ostali članovi porodice nemaju vremena da budu na pijaci. Za to je Borivoje zadužen.
Pogrbljen i vidno oronulog zdravlja, ne može da stoji ispred tezge već uglavnom sedi i čeka kupce. Na pitanje kako izlazi na kraj sa tolikom penzijom kaže da penzija služi samo za plaćanje računa, u domaćinstvu se proizvodi sve što je neophodno a ono malo viškova je za prodaju.
Navedeni primeri kako žive poljoprivredni penzioneri dovoljno govore o njihovom položaju pa ću se uzdržati od bilo kakvog zaključka i komentara. Možda će neko od političkih i ekonomskih analitičara imati neko razumno objašnjenje. Ja nemam.
Tekst i fotografije: Jasminka Vukić, politikolog