Nije teško zamisliti da će uskoro neki stari ljudi teško izdržati nametnut pritisak društva da potpišu da odbijaju medicinsku pomoć ili pristaju na „asistirano samoubistvo“…
Profesor Pol Komesarof, direktor centra za medicinsku i društvenu etiku, u Sidnej Morning Heraldu obratio se javnosti povodom „aveti koja progoni Australiju“ – starenju stanovništva. Prenosimo njegov tekst zato što poteže neka veoma važna pitanja i sporne odluke koje slede iz šireg društveno-ekonomskog konteksta:
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
– Penzija i starost su nekada bili posmatrani kao vreme komfora i sigurnosti, a za mnoge danas ovo je vreme koje plaši. Kriza je zahvatila i lični i društveni nivo – objašnjava Komesarof, nastavlja:
– Jedno vreme radovali smo se napretku medicine i produženju životnog veka, a danas uviđamo da to ima i negativne posledice kao što je veća potreba za zdravstvenom zaštitom koju treba da obezbedi proporcionalno manji broj zaposlenih.
I u Australiji ministarstvo finansija upozorava da se mora produžiti radni vek, ali i smanjiti izdaci za negu starijih. Međutim, troškovi su samo jedan deo problema, jer, tu je i kvalitet života: bolesti, samoća, gubitak samostalnosti – tako da dodatne godine života ne znače uvek uživanje i sreću.
Posebno treba biti zabrinut zbog problema demencije, naročito Alchajmerove bolesti, koja već pogađa i do trećine populacije, i postaće sve prisutnija kako nacija stari. Strah od pada kognitivnih sposobnosti i gubitka pamćenja kod ljudi je sve veći i od straha od smrti.
Tako se dolazi do rastuće podrške koja olakšava odluke o nepružanju ili prekidu lečenja najstarijih osoba, sa čime su se složile i vlasti Australije, pa se zalažu za legalizaciju eutanazije i „asistiranog samoubistva“.
Sa druge strane, prirodno je i razumljivo da mnogi ljudi žele da sami odluče kada će i kako umreti, makar kroz sprečavanje lekara i negovatelja da ih uz pomoć savremenih tehnologija održavaju u životu – u potpuno zavisnom položaju.
Prerano je odrediti koliko daleko može ići strah od starenja i „erozija usluga“ za stare ljude. Liste čekanja za razne operacije se stalno produžavaju, a sve teže su dostupni i tretmani za hronična stanja. Od bolnica se traži da smanje vreme hospitalizacije, i čak da što više pacijenata zadrže „pred vratima“, a postoje i pokušaji da se ograniči dostupnost intezivne nege za stare ljude.
Kako ovi resursi nestaju, tako ubrzano opada kvalitet života, a rastu strahovi i opterećenje za porodice. Nije teško zamisliti da će uskoro neki stari ljudi teško izdržati nametnut pritisak da potpišu da odbijaju medicinsku pomoć ili pristaju na „asistirano samoubistvo“.
– Stari ljudi ne treba da budu žrtve naših ekonomskih problema, i u svojim poslednjim godinama ne treba da pate od straha, odsustva dostojanstva i gubitka nade – podseća profesor Komesarof:
– Prvo moramo promeniti način na koji posmatramo stare ljude. Umesto da ih gledamo kao neproduktivni deo društva, treba da obnovimo poštovanje za njihov bivši i današnji doprinos društvu. Moramo shvatiti da čak i ljudi sa kognitivnim problemima poseduju unutrašnje biće i mudrost koji mogu biti podstaknuti kroz iskustva koja prolaze u životu.
– Drugo, moramo ponovo integrisati stare ljude u društveni i kulturni život. Moramo obnoviti traciju porodične i društvene podrške, uz zaštitu javne infrastrukture.
– Treće, moramo prepoznati i otvoreno priznati nesigurnosti i ograničenja medicine. Iako doktori ne insistiraju na tome da održavaju ljude u životu uprkos njihovim željama, komunikacija sa pacijentima i dalje nije sasvim dobra. Oni moraju otvoreno i iskreno razgovarati sa starim ljudima i njihovim negovateljima o potrebama i željama, kao i o strahu od smrti i umiranju, strahu od gubitka samostalnosti, kognitivnih sposobnosti ili strahu od demencije.
Ovakav dijalog treba da se javi u kontekstu poštovanja i brige, i inicijative javnosti za proširenje, umesto ograničenja, izbora koje građani imaju.
– Moramo se usprotiviti osuđivanju starih i promeniti kulturni trend straha od starenja pre nego što postane kasno – piše profesor Pol Komesarov.