Odlomak iz putopisa „Uzbrdo brza“ Bebe Kuka – Pismo iz Rusije

RUSIJA
St. Petersburg

Draga Mašo,Evo me opet, umorna od nespavanja (ubiše me bele noći zbog kojih sam tokom poslednjih osam dana spavala jedva 20 sati!), ali toliko puna utisaka da imam osećaj kao da sam u St. Petersburgu bila barem mesec dana. A i to bi, veruj mi, bilo malo da se ozbiljnije zagrebe po istoriji, tradiciji i nasleđu ovog grada.Prvo o čemu moram da ti pišem jeste hrana. Tokom prethodnih nedelju dana, uživala sam u svojim omiljenim peljmenima na koje me je još u detinjstvu ’navukla’ teta Tanjuška (Arsovova mama Ruskinja), u boršču, seljotki, u šči, savršenom crnom hlebu, crnom i crvenom kavijaru i neprevaziđenoj toplodimljenoj jesetri (sevrjuga). I taman kad sam mislila da bolje ne može biti, Elena me je odvela u gruzijski restoran. Kao što znaš, nas dve delimo istu strast ka dobroj hrani i dobrom vinu, te me je ona znalački povela u spolja gledano ne preterano primamljiv, ali iskusnom znalcu kakva je ona, dobro znan kao jedan od najboljih gruzijskih restorana u gradu.

Sele smo za prilično veliki sto za dve osobe (kasnije shvatih da stolovi moraju da budu malo veći kako bi primili svu hranu koja se iznosi) i odmah nazdravile sa nekim žestokim pićem posluženim u malom rogu. Da, da, dobro si čula. Gruzijci služe alkohol u šupljem rogu (ima ih naravno različitih veličina) jer rog ne možeš da odložiš, odnosno da ga spustiš na sto a da ne prospeš piće iz njega, pa samim tim sve što je nasuto u rog moraš odmah naiskap i da popiješ. Kažu da je u stara vremena većina Gruzina oko kaiša nosila svoj rog kako bi uvek bili spremni da nazdrave i sa znanima i sa neznanima. Divnog li običaja!

Nakon te zdravice, donesoše nam dobro, crno vino koje smo nastavile da pijemo iz širokih, glinenih posudica u kojima bismo mi pre poslužili salatu nego vino (tek da stekneš predstavu o tome koliko se i kako ovde pije!). Ne znam kako su se zvala jela koja nam je ljubazna domaćica preporučila, ali počev od domaće, upravo iz peći izvađene pogače sa kajmakom, preko tanjira pečenog patlidžana pomešanog sa humusom, kolutovima crnog luka i zrnima nara, do grilovanog kozijeg sira sa prelivom od meda, malih sarmica od vinove loze i zaključno sa sabljom (pravom!) na kojoj su bili nanizani poveći komadi piletine i govedine i pratećom svežom, mešanom salatom – sve je bilo savršeno i dovoljno za petoro! Plus mnogo dobro crno vino.

Nije jednoj dami primereno da prizna da smo tokom naredna dva sata sve to u slast pojele i popile ali evo, grešna mi duša, već dok ti pišem, ponovo sam gladna i više nego namerena da od sad pa nadalje po raznim evropskim i svetskim gradovima uvek, bez izuzetka, potražim i gruzijski restoran. A želim i da posetim Gruziju. Ako je suditi po njihovoj hrani, to je predivna i fascinantna zemlja.

Vraćajući se oko ponoći sa te večere, šetajući kraj obale Neve i polagano vareći, moje istančano uho u daljini začu neki latino ritam i prateći ga nas dve dođosmo do zgrade stare berze tj. sadašnjeg Centralnog pomorskog muzeja i tu, na malom trgu kraj obale, uočismo tridesetak parova koji plešu salsu. Čim je videla sjaj u mojim okicama i pokrete u mojim kukovima, Elena spontano priđe jednom momku, upita ga da li želi tancovat i za tren oka se on i ja nađosmo među ostalim parovima koji su njihali svojim razigranim telima. Ne samo da bi bila savršen podvodač, da ne kažem makro, već je Elena napravila i par jako dobrih ’plesnih’ fotografija koje ti šaljem u prilogu. Bio je to jedan od onih savršenih dana, od jutra do jutra.

Poslednja tri dana provela sam sama, vozeći se tačnim i veoma dubokoukopanim metroom, ploveći Mojkom i Nevom i pešačeći gradom koji je car Petar Veliki osnovao 1703. godine i koji je sve do 1918. bio prestonica Rusije. Ovaj prelepi grad ima preko pet miliona stanovnika i najseverniji je grad na svetu sa preko milion stanovnika.

Obišla sam crkvu Spasitelj na krvi (Spasitelj je sinonim za Isusa Hrista a ’na krvi’ znači da je podignut na mestu gde je smrtno ranjen car Aleksandar II), upečatljivu, relativno malu crkvu sa kitnjastim, zlatnim, tirkiznozeleno-belim kupolama čiji je enterijer potpuno obložen mozaikom.

Sve je ovde, moja draga Mašo, impozantno i veliko pa tako, sem Ermitaža, jednog od najvećih i najlepših muzeja na svetu, radi još 220 muzeja, preko 2000 biblioteka, 80-ak pozorišta, preko 60 bioskopa. U njemu se godišnje organizuje preko 100 festivala i različitih kulturnih i umetničkih takmičenja. Ljudi sa Smolni (Smolny) univerziteta na kome Elena radi rekli su mi da se od 1990. godine, uprkos krizi i restrikcijama, u St. Petersburgu nije zatvorila nijedna ustanova kulture, čak, naprotiv, mnoge su u tom periodu otvorene. Fascinantno je slušati o ovom gradu, uzbudljivo je čitati o njemu i katkad gotovo nestvarno osvrtati se oko sebe i gledati uživo sve što on ima da ponudi.

Koliko je sve veliko svedoči i mnoooogo dugačak red za ulaz u Ermitaž (na ruskom Ermitaž znači utočište). Čekala sam, čekala sam i nakon skoro pet sati (a ti znaš koliko ja mrzim da čekam), ušla sam u Zimski dvorac, nekada zvaničnu rezidenciju ruskih careva, a danas jednu od šest muzejskih zgrada na obali reke Neve. Na samom ulazu me je sačekalo čuveno Jordan stepenište u rokoko stilu, koje je tek jedno od umetničkih dela izloženih u više od 350 sala! Rekoh ti, sve je ovde golemo.Muzej je za javnost otvoren sredinom 19.  veka a stvaranje kolekcije začeto je vek ranije kao zbirka umetničkih predmeta carice Katarine II. Pošto je bilo i fizički i mentalno nemoguće videti sve što duša ište da vidi, ja sam se od svih zbirki zapadnoevropskog slikarstva među kojima su dela Mikelanđela, Leonarda da Vinčija, Rubensa, Rembranta i mnogih drugih opredelila za zbirku španskog (a kog drugog?!) slikarstva. Videh Pikasa, Velaskeza, Goju, Murilja, Riberu, Zurbarana, El Greka. Već kad sam bila tu, ne odoleh da ne vidim i par dela mog omiljenog Vinsenta van Goga. Veruj mi, sve da ništa od ovih dela nisam videla, već da sam samo posmatrala oslikane tavanice u Ermitažu, svih pet sati čekanja u redu bili bi više nego vredni.

Ovo pismo ću ti završiti pričom o Marinski teatru. Kofer mi ni četvrti dan još nije došao kad me je Elena, tek onako usput, obavestila da je još pre par nedelja kupila karte za predstavu Zigfild u Marinski teataru kao i da tamo ne mogu da idem bez večernje toalete. Narednog dana sam par sati provela obilazeći prodavnice po Nevskom prospektu sve dok nisam kupila lepu, elegantnu i jednostavnu haljinu i iste takve cipelice.Predstava je počela u šest popodne i trajala je do ponoći! Bilo je to pola sata početnog uživanja u operi, kostimima i scenografiji, sat vremena uživanja u ukupno tri pauze tokom kojih su kelneri u frakovima i belim rukavicama služili šampanjac i kavijar i 4,5 sata mog preznojavanja, glavobolje (svi oni milozvučni tenori i altovi s početka predstave su nakon sat i po vremena u mojoj glavi zvučali kao nesnosno urlikanje), neuslišenih molitvi da nestane struje ili da se predstava sama od sebe prekine, bolova u leđima, guzi i listovima i mog tihog i očajnog pevušenja ’Enjoy The Silence’ (Uživaj u tišini) od Depeche Mode. I dok je Elena u suzama i ekstazi dočekala kraj poslednjeg čina, ja sam u suzama i na putu da postanem šizofreničarka gotovo istrčala iz sale.

Bilo je to svakako nezaboravnih šest sati koji su se na kraju završili ulaskom u čamac koji nas je polako vozio kroz gradske kanale i taman na vreme dovezao nas do Neve kako bismo videle noćno otvaranje mostova. Nakon prethodnih šest sati košmara, posmatranje otvaranja mostova bilo je ponovno uspostavljanje ravnoteže, kosmičke ravnoteže.

Ljubim te, a ti u Pragu pojedi jedno trdlo i za mene :-)