Bolničarka Sandra osmislila je program „Niko ne umire sam“ (No One Dies Alone – NODA): „To je sasvim jednostavno. Svako sa srcem može to da uradi.“
Sandra Klark, bolničarka, obećala je jednom čoveku na samrti da neće biti sam, da će se ona vratiti čim obiđe ostale pacijente. Sat i po kasnije, kada se vratila, čovek je umro. Ništa nije mogla da učini. Ponela se profesionalno, ali su je ipak pritiskale tuga i krivica. Na njega je došao red, ali niko ne bi trebalo da umre sam.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Sandra je rešila da nešto promeni. Osmislila je program „Niko ne umire sam“ (No One Dies Alone – NODA). Počela je od bolnice u Oregonu u kojoj radi. Volonteri svih struka od domara, čistačica, portira do medicinskog osoblja, nalaze se na spisku za zvanje, dostupni stalno.
Mnogo je ljudi koji nemaju nikoga svog ko bi bio pored njih u poslednjim trenucima njihovog života. Nekad je u pitanju otuđenje, ali se često radi i o „starim siročićima“ – izraz koji Sandra koristi za ljude koji su nadživeli članove svoje porodice.
Volonter sedi pored kreveta umirućeg i često ga drži za ruku. Ostalo je promenljivo. Dešavalo se da volonteri pevaju, često čitaju. Sve i svašta čitaju, od lakog štiva do klasika. Razmenjuju pecaroške priče. J
edna volonterka je, pošto je smirila uznemirenu pacijentkinju, u momentu pomislila da je žena zaspala ili pala u komu.
Međutim, ona je otvorila oči i rekla: „Hvala ti“. Umrla je četiri minuta kasnije. „Saznanje da nekome mogu pružiti spokoj na taj način, za mene je sve.“ Svaka priča ovih volontera jeste dirljiva ljudska priča. Nismo sami.
Sandra Klark je ovaj program pokrenula 2001. Danas je on rasprostranjen širom SAD, u Singapuru i Japanu. „To je sasvim jednostavno“, kaže Sandra „Svako sa srcem može to da uradi.„