Povodom Svetskog dana borbe protiv nasilja nad starima Olivera Popović piše za Politiku o ovom velikom, a malo zastupljenom problemu u javnosti. Nasilje nad starima, pored fizičkog zlostavljanja, podrazumeva psihološko i ekonomsko nasilje i zanemarivanje…
Penzin prenosi tekst iz Politike u celosti:
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Šamaranje izboranog lica i čupanje za sedu kosu podjednako je nasilno kao uzimanje cele penzije ili pritisak na stare ljude da potpišu testament ili neki ugovor.
Često se događa da se stari ljudi pronađu mrtvi u svojim stanovima. Oni umiru usamljeni, iako njihova deca stanuju možda svega nekoliko kilometara dalje. Možda su daleko 50 ili stotinu kilometara. Možda se nalaze na drugom kontinentu. Ipak, za doktorku Olgu Popović Mladenović, specijalistu fizikalne medicine i rehabilitacije, ti događaji su najpotresnija ilustracija nasilja nad starima u Srbiji.
Neko će reći da stari ljudi koji su doživeli ovakvu tragičnu sudbinu nisu žrtve nasilja, već je reč o surovoj realnosti i savremenom životu. Sve brže se živi, tačno je i da se deca bore za egzistenciju i da nemaju vremena za ostarele roditelje.
I tačno je da svi koji se pozivaju na te razloge nisu u pravu. Ljudi koje se bave negom starijih osoba često kažu da je to jedna od najčuvanijih tajni. Nasilje nad starima, pored fizičkog zlostavljanja, podrazumeva i psihološko i ekonomsko nasilje, ali i zanemarivanje i zapostavljanje, rečeno je na nedavnom skupu o prevenciji zlostavljanja starijih osoba, koji je održan povodom 15. juna – Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad starima.
– Nebriga o roditeljima za mene je nasilje. Često su starim ljudima komšije mnogo bolja deca, nego rođena krv. Šokantne su mi i priče, bar iz Beograda, koje sve češće čujem. Roditelji su sve dali za decu: ustupili im veći stan i preselili se u manji, iz manjeg u vikendicu, pa iz vikendice u starački dom, koji na kraju više i ne mogu da plaćaju, pa zato iz nekih garsonjera u koje su poneli svoje stvari, knjige i slike stižu u zajedničku sobu. Imam nekoliko pacijenata u tim domovima koji me u bolovima zovu za pomoć. Kada im kažem da zamole sina da im donese određeni lek, oni objašnjavaju da to nije moguće, jer sin daleko stanuje i nije mu zgodno. To me šokira i zapitam se gde se izgubio emotivni odnos dece i roditelja – kaže dr Popović Mladenović.
Danas o svojim ostarelim roditeljima treba da brinu predstavnici takozvane „bebi bum” generacije, današnji pedesetogodišnjaci, kojima su ti isti roditelji omogućili dobre uslove za školovanje i život, ali doktorka Popović Mladenović smatra da mnogi više nemaju tu empatiju:
– Sve češće čujem priču od svojih starih pacijenata da od svoje dece ne mogu da očekuju više pažnje, jer su oni pod stresom i puno rade – kaže naša sagovornica.
Nasilje nad starima je u Srbiji najbolje čuvana porodična tajna, nešto što se događa između četiri zida, u krugu najbližih, od kojih stariji i zavise, pa zato starima ostaje samo da –trpe i ćute.
– Nasilja nad starima ima dosta, ali oni nerado pričaju o tome. Kada nešto i kažu, to čine bojažljivo i skriveno. Teško mi je kada čujem da je neko star i da trpi maltretiranje od svojih najbližih i za to nemam razumevanja. Za starog čoveka danas nije bezbedno ni da izađe na ulicu, a mnogi nisu sigurni ni u porodicama – kaže za „Politiku” penzioner i predsednik Udruženja penzionera Palilule, Nikola Kosanović.
Zato su brojevi u zvaničnoj statistici o nasilju nad starima u Srbiji samo vrh ledenog brega: ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin naveo je da je od 13.525 prijava za porodično ili partnersko nasilje prošle godine, 12 odsto činilo nasilje nad starima. Najčešći zlostavljači su sami supružnici, deca, pa tek onda i institucije.
– Ovaj broj možda je i veći, jer se oni koji trpe nasilje teško odlučuju da o njemu progovore. U 90 odsto slučajeva prvi slučaj nasilja se obično ne prijavljuje – kazao je Vulin.
I poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković, označila je nasilje nad starima mnogo težim za prepoznavanje i manje vidljivim zbog osobina koje starost sa sobom donosi, ali i zbog toga što se stariji ređe od svih građana odlučuju da prijave nasilje.
Nasilje nije porodična stvar, već krivično delo, a dosadašnje iskustvo pokazuje da su vrlo često nasilnici deca, snahe, zetovi, unuci, pa je zato potrebna odgovornost društva.
Dr Zorica Mršević, pravnica i naučna savetnica Instituta društvenih nauka u Beogradu, smatra da je za sprečavanje nasilja nad starima važno redovno otkrivanje, reagovanje već na prvo nasilje, jer će se ono ponavljati i pojačavati, kao i saznanje da će svaki nasilnik biti kažnjen.
– Samo strah od otkrivanja sprečava nasilnika. U slučajevima porodičnog nasilja prođe mnogo vremena dok nasilnik ne bude prijavljen – navodi ova teoretičarka.
Zorica Mršević navodi da je samo prošle godine u Srbiji ubijeno devet starica, čije su smrti rasvetljene. Ipak, kaže ona, ni do danas nije razjašnjeno ubistvo bivše predsednice humanitarne organizacije „Kolo srpskih sestara” dr Ljiljane Šulović Milojević (76), koja je početkom februara 2014. godine na smrt pretučena i pronađena u svom stanu u Ulici Džordža Vašingtona u centru Beograda.
– Starice ubijaju najčešće ljudi iz daljeg kruga poznanika ili ponekad potpuno nepoznate osobe. Do nasilja uvek dolazi usled nečije nemoći i slabosti. Stare žene su nemoćne i slabe da se same odbrane i to je mamac za nasilnika – objašnjava naša sagovornica.
Istraživanja govore da se nasilje nad starim ljudima događa unutar četiri zida. Najčešći oblici nasilja su zanemarivanje, fizičko nasilje, u koje najčešće spada udaranje, šamaranje i čupanje za kosu, zatim psovanje, ponižavanje i izolacija od ljudi.
Finansijsko nasilje podrazumeva krađu para, zloupotrebu bankarskih kartica, pritisak na potpisivanje testamenta određene sadržine ili raznih ugovora o poklonu ili doživotnom izdržavanju. Stariji ljudi o ovome često ćute, boje se da priznaju, ali ih je i sramota, jer su ih u tu ponižavajuću i degradirajuću situaciju doveli najbliži – oni kojima su posvetili ceo život.
Suzana Mišić, direktorka Gerontološkog centra Beograd skreće pažnju da kada se govori o nasilju, prvo se pomisli na fizičko zlostavljanje.
– Nasilje je veoma podmuklo i može da se ispolji u raznim oblicima zlostavljanja, zanemarivanja i finansijskog nasilja. To se najčešće događa kada deca ili supružnici pritiskaju staru osobu da svoje prihode usmeri na nešto što ona ne želi. Oblik torture je i kada stara osoba ne može da obavi određene radnje, a neko svojim nečinjenjem ne pomaže osobi koja zavisi od tuđe nege i pomoći. Nadležni imaju obavezu da reaguju i prijave takve situacije. Bilo je slučajeva u našem Gerontološkom centru: srodnik je zahtevao da njegova majka napusti dotadašnji smeštaj i vrati se da živi u svom stanu, iako nije imala uslove za to i to smo morali da sprečimo – navodi Mišićeva.
Problemi nasilja nad starima naročito su izraženi kada su porodični odnosi poremećeni i kada postoje problemi alkoholizma ili narkomanije. Bez obzira na to, Srbija nije mesto za starce.
autor: Olivera Popović