Draganova nagrada Draganova nagrada 2017.

Momčilo (Beograd): Izlet

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“.

Fotografija: Golubac tvrđava

Utorak, 18.10.2016. Rečeno nam je da u 7,45 moramo biti na Studentskom trgu. Tu nas je čekao autobus i vođa puta, domaćica Biljana.

Rano ustajanje meni nije palo teško. Ionako se rano budim. Ali vreme nije obećavalo dobar provod. Tamno jutro, zbog oblaka koji su se nadvili nad gradom, uz Košavu i poneku kap kiše, podgrevali su sumnju. Ipak, ulazak u autobus i skorašnji polazak, kao i međusobni razgovor uz poneku šalu, okrenuše tok misli na drugu stranu.

U Vinču koja je tako blizu grada, a za mene kao i mnoge od nas, tako daleko, stigosmo za pola sata vožnje. Izađosmo iz autobusa gde nas na obali Dunava dočekaše zraci sunca, neumorna Košava i domaćin arheološkog nalazišta, kustos (mislim da se zvao Marko), čovek srednjih godina, sa neurednom bradom, obučen kao i svi drugi meštani. Ni traga od arheoloških iskopina, ostataka kuća, zidina ili nečeg sličnog.

Uz neke stepenice popesmo se na proplanak gde je u središtu bila bista, na postamentu, Miloša Vasića arheologa, prvog čoveka zaslužnog za reputaciju Vinče. Posle svih prethodnih razočaravajućih momenata, izlaganje kustosa o nalazištu bilo je očaravajuće. Ton i rečnik njegovog izlaganja, kao i znanje kojim je raspolagao, učiniše da se osetim posramljenim što do sada nisam bio na tako značajnom mestu. Bukvalno na korak od Beograda.

Sa proplanka uđosmo u skromnu baraku u kojoj su se nalazili eksponati sa nalazišta starog 7500 godina. Naravno, i ovde je njegovo izlaganje bilo fascinantno. Kao i izloženi predmeti. Sem neizmernog zadovoljstva koje me je obuzelo što se nalazim na ovakvom mestu, osećao sam i ogromnu tugu što se značaj ovog mesta ne shvata u potrebnoj meri kako kod nadleznih u državi (kako bi se obezbedili adekvatniji objekti i prostor, a možda i nastavili radovi na iskopavanju), tako i šire.

Sve u svemu, već ovaj deo izleta prevazišao je moja očekivanja.

Usledila je poseta Smederevskoj tvrđavi. Smederevo, grad u kome imam dobar deo majčine familije. Grad u kome sam bio najmanje deset puta. Ali nikada nisam imao vremena za tvrđavu. Najzad.

Tvrđava se pokazala u svoj svojoj veličini i lepoti. Stvarno je velika. Kako reče vodič, jedan momak srednjih godina, ležeran u ponašanju i stavu, najveća tvrđava u ovom delu Evrope, a mozda i u Evropi. Napravljena kao bedem za odbranu od Turaka, na ušću reke Jezave u Dunav, u obliku trougla. Svojom veličinom, kako prostornom, tako zgrada i kula, deluje impresivno.

Prestoni srpski grad za vreme despota Đurđa Brankovića i njegove supruge Jerine, danas je mesto gde se održavaju festivali i razne druge kulturne priredbe. Takođe je i mesto koje najradije posećuju zaljubljeni o čemu svedoče natpisi na klupama i drveću koje ih natkriva.

Prilično je devastirana, neke kule i zidine su nagnute i razrušene. U toku je restauracija. Posebno je tvrđavu oštetila velika eksplozija municije u vagonima na pruzi (tik pored zidina) 1941. godine.

Ushićenje tvrđavom uvećao je pesnik Moša Odalović koji je pred đacima jedne škole, pa i nama, izrecitovao svoju pesmu posvećenu majci. Njegov glas se prilično dobro čuo i bez mikrofona jer je prostor, unutar malog grada, u tvrđavi izuzetno akustičan. Oduševljenje izletom je uvećano.

Usledila je poseta Golubačkoj tvrđavi. Nju smo, nažalost, posmatrali sa daljine jer je u toku njena rekonstrukcija. Ali neka objašnjenja smo dobili od jedne mlade dame (kustos?) u zgradi do tvrđave.

Izgrađena je pocetkom XV veka, kako ona kaže, ne zna se da li od strane Srba ili Mađara. Izgled tvrđave sa kupolama na vrhu, meni govori da su je ipak podigli Mađari. Jednu njenu kulu, najbližu Dunavu, podigli su Turci za vreme svoje vladavine. Kao i amam ispod zidina tvrđave. Trenutno se izvode radovi na probijanju tunela ispod tvrđave, za put koji ide uz Dunav.

Inače, Dunav kod Golupca ima širinu od 7,5 kilometara što stvara osećaj da se nalazimo pored nekog mora. Panonskog možda? Košava ovde nosi ne samo kape, pomera i ljude. Na rumunskoj obali, na brdu koje se uzdiže iznad leve obale Dunava, vidimo tzv. vetropark. Na vrhu brda, na stubovima, Ogromne propelere koji proizvode struju. A par kilometara nizvodno je hidroelektrana Đerdap?

Posetu tvrđavi završavamo ručkom u restoranu u Golupcu. Riblja čorba, naravno. Tu sam čuo prve primedbe od nekih saputnika, vezane za izlet. One su se odnosile na mesto ručavanja. Pa da li je moguće? Zar sve što smo videli pada u vodu zbog jednog takvog detalja. Zar je ručak najvažniji deo ovog izleta?

U kasnim poslepodnevnim satima, odlazimo do manastira Tumane koji je na sedam kilometara od Golupca. Podizanje ovog manastira vezano je za kneza Milosa Obrenovića. Na kakvom se mestu nalazi, govori podatak da je veza mobilnim telefonom nemoguća. U lepom manastiru, u trenutku našeg dolaska, vršena je večernja služba. Neki od nas su se više zadrzali sakupljajući orahe ispod nekoliko stabala istih, nego u samom manastiru.

I tako izlet biva priveden kraju. Neizmerno zadovoljstvo što sam bio njegov deo, još uvek me drži. Veliko hvala organizatorima, odličnom vodiču, veoma dobro pripremljenom, kao i vođi puta Biljani.

Ostaće u sećanju.

Momčilo Perunović, Beograd


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija