Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Thomas Utsi, Švedsko ponoćno sunce
Kada pročitate naslov, sigurna sam da stvarate sliku totalnog mraka, gotovo praznih ulica i zgrada na kojima svetli samo poneki prozor, a i oni se pomalo gase kako bi njihovi vlasnici ponovo utonuli u miran san.
U pravu ste, jer sam i ja pre tako mislila, ali vam sada ovom mojom pričom želim dočarati noć punu sjaja i svetla, noć u kojoj se sreću i radosno pozdravljaju zalazak sunca i svetla zora, a koje sunce čvrsto drži za ruke. Dakle, sunce je i uz zalazak i uz zoru, nema ponoći, „crne noći“, već je sve obasjano crvenkastom sunčevom svetlošću.
Evo i objašnjenja. Moja draga sestra živi u jednom malom gradiću na severu Švedske, a ja sam kod nje provodila svaki svoj godišnji odmor. Ljubav između nas je gotovo nemerljiva.
Tokom mog boravka kod nje, uvek je nastojala da doživim lepe i nezaboravne trenutke koje ću pamtiti ceo život. I tako moja priča počinje jedne davne letnje noći. Posle večere cela porodica je sedela u vrtu. Pili smo kafu, neko je čitao novine, a ja sam vezla goblen. Nema tu ničeg neobičnog osim toga da je već 11 sati uveče a ne gori ni jedna sijalica, jer je svetlo kao usled dana.
U jednom trenutku, čujem moju sestru kako kaže da idemo u obližnju šumu kako bismo nabrale predivan mirisni đurđevak. Bila sam oduševljena jer je đurđevak jedan od mojih omiljenih cvetova. Šetale smo, brale malo belo cveće i udisale njegov opojni miris.
Sve je bilo očaravajuće lepo do trenutka kada sam bacila pogled na sat i shvatila da je ponoć, i tada se probudila moja podsvest. Kazaljke sata na ponoć, u blizini čujemo žubor potoka, a kad sam još ugledala izmet severnih jelena osetila sam panični strah i nekontrolisano viknula: „Idemo kući, idemo kući“.
I eto tako sam doživela ponoć obasjana suncem. Ovaj doživljaj pamtiću do kraja života.