Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Crkva Sveti Georgije, Slatinski Drenovac, Slavonija
Miloš nije bio siguran da je izašao iz autobusa na pravom mestu pa je sam sebe pokušao ubediti da nije ni mogao očekivati da će sve zateći kako je ostalo pre dvadesetak godina.
Vreme čini svoje, a njegovo sećanje je ostalo isto.
Znao je da voz ne saobraća prugom kojom je putovao četiri gimnazijske godine, ali mu nije bilo jasno zašto više nema prelepe stanične zgrade, zašto na stovarištu, levo od nje, nema jelovih trupaca i dugih redova bukovih cepanica spremnih za utovar.
Visoki korov je prekrivao ceo prostor i, da nije bilo nekoliko zaboravljenih vagona, teško bi se moglo zaključiti da je tu nekada bila pruga.
Pustoš u Miloševom pogledu prebacivala mu je zbog odluke sa kojom se dugo borio. U podsvesti je dobro znao da sve ne može biti isto, ali ipak…
Bilo je to mesto njegovog rođenja, detinjstva i mladosti. Tu je mogao osetiti svaki dašak vetra, prepoznati čiji to ker najavljuje došljaka, pa čak i iz čije kuće dopire omamljujući miris nedeljnog ručka kada mu ga dašak donese.
Sada, kao da ga je nešto nepoznato i nepojmljivo sputalo pa mu ne dozvoljava da se pomeri sa mesta. Osvrne se.
Desno je bila Nadina kafana, a sada su vrata i prozori zakovani daskama. Prekori sebe što je na ulazu očekivao Vlajka sa kojim je zakazao partiju šaha. Vlajka više nema među živima, a ni njegove godine nisu za potcenjivanje.
Duboko uzdahne i pođe.
Bio je zahvalan što je predvečernja ulica bila skoro pusta. Troje dece u odrpanoj odeći igralo se pred stepeništem stare opštinske zgrade ne obraćajući pažnju na došljaka. Miloš uhvati sebe kako pokušava da na njima uoči neke poznate crte kako bi zaključio kome pripadaju. Brzo je odustao. Već više od dvadeset godina zna da tu nema onih koje je poznavao, a ni njihovih potomaka. Vekovni graničari bečkog dvora ostali su bez svoje granice.
Spreman da pođe, Miloš mahinalno usmeri pogled na pročelje zgrade na kome uoči krupna, prešarana slova neke poruke. Po obliku neveštog rukopisa zaključi da je poruka pisana krišom i na brzinu. Ipak, slovo po slovo, uspe da je pročita: „Vratite nam naše Srbe“.
Prepoznatljiva toplina načas uzbudi Miloša. Kao nekada kada bi ugledao Milenu, svoju prvu gimnazijsku ljubav čiji bi dodir ruke raspaljivao sva njegova čula.
Nesigurnim korakom pođe dalje.
Na mestu gde je bila pekara, sada se uzdizala nedovršena spratnica čiji su mračni otvori izazivali nelagodu. Kao da i sada oseća miris sveže ispečenog hleba i vidi mladu, jedru pekarku Jovanku kako briše mrvice sa pulta. Na uglu, iza pekare, skrene desno.
Miloš zatvori oči. Zamisli kako opet nepogrešivo korača toliko puta pređenim putem da jednostavno ne može pogrešiti i da mora osetiti kada stigne pred Brankovu kuću. Ipak, otvori oči. U podsvesti je znao da nakon toliko godina ne može biti sve isto jer ni vreme nije, a ni ljudi nisu. Dvadeset godina nije malo. One koje je znao razneo je vihor rata po celome svetu, a za Janjevo je čuo tek kada su u njegovo selo naseljeni ljudi sa Kosova.
Nekoliko kuća domicilnih Hrvata, pored kojih je prošao, sada su oglašene za prodaju. To ga odmah podseti na poruku ispisanu na pročelju opštinske zgrade i bi mu sve jasno. Bio je to klasičan sukob dve različite kulture koje, osim vere, ništa nisu imale zajedničko. Kao kada bi na mladacu kruške petrovače nakalemio trpku oskorušu, razmišljao je Miloš.
Seti se Jurice. Bili su školski ispisnici, drugari u lovu, a potom se i porođačili preko Jurine supruge. Njegova je kuća ostala ista, kako je se Miloš cećao, i da nije bilo razvaljene kapije i dvorišta obraslog u šiblje, drugar bi verovatno izašao da ga pozdravi.
Miloš rukom obrisa oči. Oseti slabost u kolenima pa se poboja da neće imati snage da dođe do cilja. Odmahne glavom i krene dalje. Kada je mogao preći toliki put od Novog Sada do zavičaja, mora još malo izdržati. Brat od ujaka, Branko, vratio se iz izbeglištva pre izvesnog vremena i čeka ga.
Branko je znao njegovu želju da još jednom vidi roditeljsku kuću, voćnjak u produžetku dvorišta i da se opet umije u potoku koji je tekao ispod voćnjaka. Osim toga, znao je da želi obići grob svoga deda Petra na planinskoj proseci gde se Papuk deli na severozapadni i jugoistočii deo.
Miloša iznenadi red novih kuća na prostoru gde su nekada bile livade, a još više što je u kućama gorelo svetlo i što su se čuli dečiji glasovi. To je to, pomisli. Čuo je da i u njegovoj kući živi porodica iz Janjeva sa jedanaestero dece. Ako je tako moralo biti, neka bar ta deca žive u miru i neka imaju svoj krov nad glavom.
Sa planine se spuštalo veče donoseći osećaj svežine. Milošu bi lakše. Kao da je ta svežina odagnala teskobu koja ga je unervozila, a onda se seti tri visoka jablana pored puta gde su sada kuće. Oni su bili jasni orjentiri za sve dolaske sa bilo koje strane i čiju sliku nikada nije izbrisao iz pamćenja. Sada ih nije bilo.
„Bože moj“, zapita se, „zar je rat baš sve morao uništiti?“ Kome su oni smetali onako visoki, vitki i gizdavi kao tri molitvena prsta uzdagnuta u nebo s molbom da on nikada ne zaluta i da uvek zna gde mu je utočište?
Da bi povratio sigurnost u korak i pomirio se sa realnošću, Miloš usmeri pogled na preostalih stotinjak metara gde se glavni put odvaja desno, a levi odvojak vodi do škole. Na sredokraći je njegova kuća, a Brankova pored nje.
U prvi trenutak nije ni primetio da nema ni visokog bora na raskrsnici jer mu je čovek dolazio ususret. Korak mu se učini poznat, ali nekako starački nesiguran. Ipak, taj ga je korak na nekoga podsećao.
„Kume!“, usklikne Miloš prigušeno.
Namernik zastane, kao da je nešto zaboravio, a onda bez reči prođe pored Miloša kao da ga nije ni video. Opet sam se prevario, pomisli Miloš, zagledavši se za prolaznikom koji je nestajao u tami večeri. Već mu se i ranije događalo da ga nepoznati čovek podseti na nekoga iz ko zna koga sećanja.
Brzo skrene misli i pođe dalje. Ponovo se iznenadi što je primetio još nekoliko spratnica pre nego što je dospeo do betonskog mosta koji je selo delio na „donjane“ i „gornjane“, bez pravoga razloga. Njegova je kuća: ka sredini, a do nje ga je delilo skoro tristo metara i nije pripadala niti jednoj strani.
Miloš ubrza korak. Kada je prešao most, pokuša da se seti koliko je još kuća do Brankove. Prva je bila Slavkova, pa onda Branka „Cvikeraša“, iza nje Perina, a iza ove Mirka „Miša“ i eto ga na cilju. Brzo je prešao taj komad puta. Kao da ga je neka neobjašnjiva sila snažno vukla napred.
Na prozorima Brankove kuće nije bilo svetla. Prazno, poluzaraslo dvorište delovalo je hladno i sablasno. Na ulaznoj kapiji stajala je tabla sa natpisom „Kuća na prodaju“, a pored nje obaveštenje o smrti vlasnika.
Miloš oseti slabost i uhvati se za kapiju. Ledeni znoj orosi mu čelo. Na usnama oseti slankasti okus suza, a duboki izdah potrese mu telo i on zajeca. Do svesti mu dođe gorka spoznaja da on tu više nema nikoga svoga, da rođeno selo više nije njegovo, kao ni kuća gde je prvo mleko posisao i prvu reč proslovio.
Deda Petar neka počiva u miru na mestu gde je svoj život zaveštao da bi mu pokolenja živela i trajala, a Miloš će i dalje gde ga noge i misao nose.