Minimalna zagarantovana zarada – osnovni podaci koje treba znati

Jedan od argumenata protivnika određivanja minimalnih zarada jeste da one onemogućuju prirodan razvoj ekonomije i, samim tim, onemogućavaju jačanje privrede jedne zemlje. Da li je baš tako?

Danas se u mnogim zemljama pokreće pitanje visine, pa i same opravdanosti postojanja, najnižih zagarantovanih zarada. Prema „Svetskom izveštaju o platama 2010/11“ Međunarodne organizacije rada, približno u 90 odsto zemalja na svetu minimalne zarade primenjuju se na neki način.

Prag ispod koga Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) smatra da su plate za puno radno vreme niske, iznosi dve trećine prosečne zarade. Od 34 zemalja, koliko trenutno broji OECD, 24 imaju zakonski određen minimum. Kod 14 od tih zemalja, odnos se kreće između 42 i 55 odsto.

Prema podacima OECD-a, u Turskoj je najmanji jaz u životnom standardu između onih koji primaju minimalnu zagarantovanu zaradu i ostalih zaposlenih. Japan i Sjedinjene Američke Države su skoro na dnu rang-liste, ispred Estonije i Češke republike, sa odnosom od 38 odsto između minimalne i prosečne plate.

Jedan od argumenata protivnika određivanja minimalnih zarada jeste da one onemogućuju prirodan razvoj ekonomije i, samim tim, onemogućavaju jačanje privrede jedne zemlje.
Od decembra 2013. godine, minimalna zagarantovana zarada u sektoru tekstila u Bangladešu povećana je za 76 odsto. Ona sada iznosi 5.300 taka mesečno, tj. 50 evra.

Odluka o povećanju doneta je nekoliko meseci nakon urušavanja Rana Plaze, zgrade u predgrađu Dake u kojoj je bilo smešteno pet fabrika odeće. U toj tragediji, 24. aprila 2013. godine, poginulo je 1.135 ljudi. Uprkos povećanju minimalne plate, izvoz odeće nastavlja da raste. Od početka fiskalne godine, 1. jula 2013. godine, on je porastao za 15 odsto, na 13 milijardi evra. Sektor tekstila čini 81 odsto izvoza Bangladeša.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *