Početna Draganova nagrada Milija (Užice): Popov Kolac

Milija (Užice): Popov Kolac

Milija (Užice): Popov Kolac

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“.

Fotografija: PD “Rujno” Užice, Popov Kolac

Sredina septembra. Sunčano jutro. Sedim na terasi i, uz kafu, prelistavam jutarnje novine. Odjednom kraj sebe začuh poznat mi glas starog drugara Mirka:

“Budi sutra spreman, vodim te na jedno mesto da ti pokažem jedno iznenađenje. Baš ćeš se prijatno iznenaditi.”

“Kakvo iznenađenje?”, pitam.

“Ako ti kažem – neće biti iznenađenje.”

Sutradan, nakon jutarnje kafe, sedosmo u jugić i već primotavamo okuke prema Kraljevoj Vodi, udaljenoj sedam kilometara od moga sela. Tek što izađosmo iz sela, ugledasmo malo stado ovaca i domaćina koji vodi dve krave sa lancima da ih pripne. Mirko vozi veoma pažljivo, a ja posmatram orlića kako gore na visini lebdi na jednom mestu i odjednom se naglo obrušava ka zemlji. Jedan miš glavom plaća svoju neopreznost.

Evo nas na Vodama. Kupujemo komplet-lepinje i negazirane sokove pa krećemo jugozapadno ka Vodicama. Stižemo ubrzo do Jokine ćuprije, čuvenog starog mosta, veoma stabilnog, mada vreme čini svoje, pa se tu i tamo ivice krune i pojavljuje zeleni lišaj. Ispod mosta, dubok vir, a na sredini mosta, ribar zabacio udicu, naslonio laktove na ivicu, a šakama obuhvatio lice i – čeka.

“Bistro! Javlja li se šta?”, pitam.

“Prahadite”, reče i ne pogledavši me. Znači Rus je. Ja uporno nastavljam:

“Kljujetlji?”

On odmahnu glavom i nasmeši se. Iz borića izađe drugi nazvavši nam:

“Dobar dan! To je Rus. Isprepadan je, jer je ovde zabranjen ribolov.”

“Generacijo, a kad je zidana ova ćuprija?”, pita Mirko.

“Neki kažu još za vreme turskog vakta i zemana.”

Prelazimo most i katunskim putem stižemo do najbližeg uzvišenja. Izlazimo iz kola i divimo se dokle puca vidik. Prepoznajemo Čigotu, njenu suprotnu stranu od Katušnice; naziru se Murtenica, Ljubiš, Bela Reka, Tornik… Pokušavamo odgonetnuti koje uzvišenje je Avala, ali ne uspevamo – predaleko je.

Ispod širokog pojasa borove šume sve su livade i pašnjaci. Drvenog rastinja nema. Vide se davno izgrađeni drveni katuni, udaljeni jedan od drugog taman toliko da se ljudi mogu dozvati. Odjekivanja zvona sa ovnova predvodnika kazuju kuda se kreću omalena stada ovaca. Ispred nama najbližeg katuna, na svakih minut-dva, oglašava se drhtavim glasom bakica vičući: “E- heeeej!”

Sedosmo na obalu kraj puta da se odmorimo, kad se, iznenada, pojavi stariji katunac hramajući i pomažući se štapom:

“A-haaa, umorili se pa sjeli malo da otpuhnete. Neka, neka, valja to.”

“Je li, generacijo, što ona baba stalno nešto viče?”, pitam.

“Plaši zvjerinje. Vukova je ovdje uvjek bilo, a za vrijeme poslednjeg rata u Bosni, ovamo nagrnuše i međedi. Svi mi alačemo ali, bogme, badava, slaba vajda”, reče i produži dalje.

Orlovi kliktavci sve češće se oglašavaju. Traže partnere ili plaše lovinu da beži iz skrovišta, pa da je lakše pronalaze i hvataju. Stada se udaljavaju. Zvona se sve tiše čuju, a baba sve jače i češće viče.

Krećemo katunskim putem i ubrzo se nađosmo na širokom proplanku. Na njegovoj sredini ukaza se spomenik, tipičan grobljanski, sa veoma lepo urađenom grobnicom, isto grobljanskog tipa. Na spomeniku urezano: “Na ovom mestu Turci su 1833. godine srpskog sveštenika nabili na kolac”.

Iako je topal dan, mene hvata neka jeza. Gledam grob i spomenik kao neku svetinju. Prilazim mu lagano trudeći se da što manje travki pogazim. Upalio bih pokojniku sveću, ali nemam. Zato stavljamo na grob novac i pritiskujemo ga kamenčićima da ga vetar ne odnese. Olakšavamo duši sigurni u poštenje ovih katunskih gorštaka da će prvi koji to vidi, kupiti sveće i upaliti na popovom grobu.

Stojeći onako zamišljen i uzbuđen, zamišljam Turke kako alauču na konjima oko sveštenika, dok ga drugi, već obučeni za taj posao, vešto nabijaju na kolac da što duže živi i umire na teškim mukama. Vidim krv što niz kolac curi, pa kako celo telo drhti, čujem njegov ropac i gledam lagano umiranje.

Mirko i ja, dugo ophrvani istim mislima, i ne primetismo kako vreme brzo prođe i da mrak počinje da umotava čitavu okolinu u svoje crno testo. Pri lošoj vidljivosti, doteturasmo nekako do auta, sedosmo i odahnusmo. A iz pravca spomenika, kroz borove u tami, učini nam se probija se svetlost jednog svetitelja, popa patriote i mučenika i njegove ljudske veličine.

U vezi sa tako doživljenom slikom, kod mene navreše stihovi koje tu u autu zapisah na papiru od komplet-lepinje, kako bi ih objavio za pamćenje i nauk budućim pokolenjima.

Sve stari katuni – gledam
Nigde da vidim nove.
Pitam se: zašto predeo jedan
Baš “Popov Kolac” se zove?

Potes Zlatibor – blizu Jokine ćuprije,
Gde okolinom ovlada bor
I or’o kliktavac se vije,
Sa proplanka kraj katunskog puta,
Duša ubijenog popa krajolik nadgleda
I čuva – dok luta.

Lagano spušta se veče,
Banu katundžija stari
I jedva čujno mi reče :
“Ovako stoje ti stvari :

Prva trećina devetnaestoga veka,
Kad je međena granica Srbije,
Srpski sveštenik u zemlji bosanskoj,
Iako znajući šta ga čeka,
Zakle se da stoji ‘na zemlji srpskoj’.

Stavi u opanke zemlje iz Srbije,
Tačnije – iz svog zavičaja,
Krišom ih obu, da niko znao nije,
Sem preplašena njegova raja.

Zakletva je uvažena –
Granica bi ‘po volji’.
Kad je tajna otkrivena,
Pop se nađe u nevolji.

Poteravši mak na konac,
Izigrani, besni Turci
Popa nabiše na kolac
Da na teškoj umre muci.

Buše kocem ispod kože
Sa dna leđa do ramena
Pored kičme, jaoj Bože,
Težih muka nema.

Drhti telo, pogled s’ muti
Kao da je gusta magla;
Isto vidi ljudsko telo
I koru borovog stabla.

Čuje: negde voda toči.
Žeđ ga muči – vatra živa,
Pa uz ropac sklopi oči,
Dok niz kolac krv se sliva.

Ironiše besni ara,
Dok s’ u sedlu moćno klati:
‘Kauri će taj krajolik
Večno Popov Kolac zvati.’

Tiše, vetri, kiše i mećava,
Počivaju patriote seni.
Zlatiborski gorštak žrtvu ceni
S’ pijetetom grob mu održava.

Mada j’ suton, pop kroz borje sjaji,
Neka ga se srpstvo večno seća,
Nek s’ junaštvu uče naraštaji,
Neka mu je ova pesma sveća.

Milija M. Mišović, Užice