Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Fotografija: Greece-Is.com
U aktuelnoj turističkoj reklami, preplanulog mladića zamišljenog nad šoljom vrelog čaja budi iz sanjarenja pitanje: „I? Kako je bilo?“. Umesto odgovora, on pogledom i osmehom, bez ijedne reči, niže nezaboravne slike sa zimovanja na Kopaoniku. Vidimo i njegove skijaške akrobacije, i njegova gurmanska zadovoljstva, i sve čari noćnog provoda, i lepotu planine pod snegom.
Tako je sa svim putovanjima. Teško ih je opisati čak i uz pomoć fotografija, bedekera, donetih suvenira i mapa, prigodnih albuma slika gradova i pejsaža. Kako rečima dočarati sva lična osećanja, misli i stanja, sve slike, mirise, boje i zvuke, sva uzbuđenja i zanose. Mnogi, doduše, više uživaju u naknadnom prepričavanju viđenog i doživljenog. Neki najviše vole da se pred drugima pohvale gde su sve bili, šta su doživeli, a naročito šta su kupili. Ima i onih tihih, asketskih putnika, koji samo za sebe čuvaju uspomene sa putovanja, sujeverno se bojeći da će ih rečima uprljati i banalizovati.
Svi se, kao i ja, ipak slažu da su putovanja najlepši deo njihovog života, pa makar na njima doživeli i ponešto neprijatno.
Dugo sam odbijala tuđe preporuke da na letovanje odem u Grčku. Ostrva su mi bila predaleko, aranžmani za njih sa avio-prevozom preskupi, a i uvek sam se na njima osećala pomalo klaustrofobičnom. Bliža letovališta na severu, omiljena kod naših turista, odbijala su me zbog predrasude da se tamo ide samo zbog blizine i nižih cena, a da osim kupanja i sunčanja, ništa više ne mogu da očekujem.
Ipak sam 2012. godine otišla sa mužem u Grčku. Presudan je bio poveliki, iscrpni sajt Sitonija na dlanu putem kojeg zaljubljenici u ovaj drugi prst Halkidikija šire, kao zarazu, ljubav prema ovom poluostrvu. Njihova strast prosto me je obuzela i ja sam jednostavno tog leta morala tamo da odem.
Dugo sam se mučila koje mesto i hotel da izaberem. Posle mnogo pregledanih ponuda turističkih agencija, presudio je jedan forum na kojem su mnogi pohvalili hotel „Porfi“ u Nikitiju. S obzirom da hotel ima tri zvezdice, da idemo početkom juna i da smo rezervisali samo sedam dana (koliko mi je ostalo od prošlogodišnjeg odmora), cena za polupansion bila je prihvatljiva.
Sopstveni prevoz je, doduše, bio mnogo skuplji od agencijskog, autobuskog, ali bez našeg auta videli bismo samo delić Sitonije. Koliko su se tek radovali ruski turisti kad ugledaju našu „ladu“. Uslikani smo više puta da bi po povratku u Rusiju imali dokaz da se njihov proizvod vozi i u Grčkoj. Za razliku od nas, oni najčešće imaju japanska vozila, velika i robusna, jer i oni, kao i Srbi, putuju grupno sa rodbinom i prijateljima.
Hotel je nekoliko kilometara udaljen od Nikitija. Blještavo je beo, sastavljen od nekoliko dvospratnih zgrada povezanih otvorenim hodnicima i liči na španske bogataške kuće. Nijedna soba ne gleda na more, ali predivan je pogled na cvetne vrtove, patuljaste palme, visoka rascvetala stabla kamelija „nauljenih“ mesnatih listova, plavetnilo bazena, amfore iz kojih teku slapovi visećih muškatli, na puzavice, bokore žutike mednog mirisa, ljubičaste grmove lavande u zuju bezbroj insekata…
Po šumorenju borova, po kriku galebova, po mirisu povetarca, more se, iako se ne vidi, stalno oseća. Ono, kao i hotelska plaža, samo je dvadesetak stepenika niže od bazena. Ni tada, kao i kasnije u drugim hotelima na Sitoniji i Kasandri, nisam mogla da shvatim da neki gosti sve vreme provode uz bazen, a ne na nekoj od predivnih morskih plaža.
Noću su, na uglovima bazena, u krošnjama drveća, na stolovima restorana u bašti bili „upaljeni“ veliki brodski i sasvim mali fenjeri, koji su posebna drž ne samo hotela i restorana, već i privatnih kuća, prodavnica, parkova, šetališta… Dva minijaturna fenjera našla su se i u mom koferu i uvek me u Beogradu podsećaju na Grčku.
Osim fenjera, na Sitoniji su na svakom koraku prisutne i male crkve na postoljima. Najpre sam ih ugledala pored puta i pomislila da su tu u znak sećanja na poginule, ali ima ih i u vrtovima kuća, u baštama restorana, u parkovima, na šetalištima, trgovima i na mnogim drugim neočekivanim mestima. Neke su i poveće toliko da se u njih pogrbljeno može ući. Gde god da su, u njima noću pored ikonice svetle sveće. Grci jesu veoma pobožni, ali ove bogomoljice možda su i zamena za nedostajuće velike, prave crkve na Sitoniji, koja se najviše sastoji od novijih turističkih naselja koja zamiru sa poslednjim danima leta. Videla sam da se ove majušne crkve prodaju kao i svaka druga roba, ali ne znam koliko koštaju. Volela bih da imam jednu, sasvim malenu, na svojoj terasi u Beogradu.
Po Sitoniji sam stalno tražila neko mesto koje bi ličilo bar po nečemu na ona meni draga i dobro poznata sa Jadrana. Nema ni porcelanski uglačanih ploča na trgovima, ni zvonika koji paraju nebo, ni starih kamenih kuća, ni bunara, ni odbrambenih zidina sa kulama-stražarama okrenutih ka moru, ni starih grobalja na uzvisini… Većina ovih mesta nastala su u vreme bega Grka iz Turske koji su odande poneli imena za nove naseobine i arhitekturu za svoje nove kuće.
Najpribližniji mojoj slici morskog mesta je Neo Marmaras, koji je i najveći grad na Sitoniji i najveći turistički centar. Ima sve što volim: uzbrdice Herceg-Novog, potkovičasti zaliv kao Cavtat, rivu s klupama i dugi mol sa svetionikom kao Dubrovnik, u luci usidrenu staru trabakulu i ribarske čamce pune mokrih mreža… Ima u Marmarasu mnogo draguljarnica i prodavnica kože i skupocenih krzna, ali i brojnih kineskih radnjica punih plastike, gume i bezvrednih letnjih krpica. Veselo je i šareno kao i svako drugo mesto na troprstom Halkidikiju, vašarište sa obaveznim luna-parkom i šećernom vunom, nebrojeni su kafići i restorani s menijima ispisanim na srpskom i ruskom, dugi su redovi za giros i palačinke, muzika je bučna, ali ne grčka, svugde je žamor, vreva, besciljno gibanje nogu pred nogu, zuj raznih jezika…
Ja sve to ne volim, nikada u glavnoj letnjoj sezoni ne bih ovde letovala, a ipak sam se odmah i zauvek zaljubila u Sitoniju i posle nekoliko godina ponovo došla. Kako taj paradoks rečima opravdati? Jednostavno. U zaljubljenosti nema ni logike ni sistema, ni mere, ni racia, već samo osećanja, lepota i zanos.
Sitonija je mene zanela divotom svoje iskonske prirode, raznovrsnošću pejzaža, mirisima i bojama, širinom vidika, netaknutom divljom lepotom, tirkizom mora bistrijeg od suza.
Obišli smo celu Sitoniju, i zapadnu i istočnu obalu, od mesta do mesta, od plaže do plaže. Zapadna obala je zelenija, naseljenija i kultivisanija, s pogledom na susedni prvi prst Halkidikija, na Kasandru. Istočna obala je pomalo divlja, brdovita, serpentinama ispresecana, s pogledom na treći prst, na Atos, na kojem je Sveta gora i naš Hilandar.
Svakodnevno, od Sitonije, iz malog ribarskog sela Ormos Panagijas, polazi brod za Atos, a sa Kasandre postoji brodska turistička veza sa Sitonijom, do Neo Marmarasa. Iako sam sebi pre puta obećala da ću oploviti Svetu goru, jer kao žena ne mogu na nju kročiti, ipak to nisam uradila zbog manjka dana i uzburkanog mora od kojeg se, iz iskustva znam, uzburka i moj stomak i moja glava.
Nema na Sitoniji gradića i sela u kojem nismo bili bar na pola sata. Naš odmor je bio pravi umor od pređenih kilometara i tempa koji smo sami sebi nametnuli ne bi li što više videli za sedam dana. Na putovanju svaki dan duplo je duži i dvostruko vredi u odnosu na svakodnevne, ukolotečene dane kod kuće.
Čuvena književnica Fransoaz Sagan govorila je da, čim oseti da stari, ode na neko putovanje, jer tada dani, zbog obilja novih uzbuđenja, duplo duže traju. I ja, kao Saganova, na svakom putovanju se podmlađujem i bar za kratko produžavam život.
Ni posle divnih, obilnih i raznovrsnih večera u hotelu, nismo mirovali. Obično bi odšetali sporednom ulicom, paralelnom s magistralom, do Nikitija, oko četiri kilometara udaljenog. Škiljave svetiljke slabo kroz bujne krošnje osvetljavaju prilično izlokano i rupama posejano šetalište. Raskošne vile s baštama i levo i desno, ali nigde pasa čuvara, ni kamera na kapijama, ni fotoćelijskih svetiljki, ni zidova metrima visokih. Svaku kuću „čuvaju“ vrtovi, pravi rajski, negovani i mirisni. Oni su, takođe, obeležje Sitonije, kao i male privatne crkve i fenjeri.
Prekoputa Nikitija, iznad glavnog puta, u brdu je Stari Nikiti. Jedne večeri smo se uspentrali do vrha usnulog i slabo osvetljenog sela. Po vešu na žicama, mirisu koza, njakanju magaraca, znali smo da selo nije umrlo, kao i po tablama s natpisom da se izdaju sobe, ali sve je „mirisalo“ na staro, drevno, večno, grčko. Tu Grčku uvek tražim u Grčkoj. Našla sam je u Starom Nikitiju i u Afitosu na Kasandri. Ta moja zamišljena Grčka su i starinske plave stolice u restoranima, cveće u amforama, bugenvilije priljubljene uz zidove i ograde, drvoredi kamelija i kilometarske ograde oleandra, pa stabla pomorandži i limuna otežala od plodova, hladnjaci od vinove loze, čvornovate masline, mirisi mora, žar sunca, bljeskava mesečina na pučini.
Iako kažu, to sam i ja tvrdila, da lepših plaža i mora nema do jadranskih, sitonijske su me demantovale. Baš sve, od onih malih za dve-tri osobe, do teško pristupačnih, do kilometrima dugačkih peskovitih, pa do onih uz put, bez imena i zvaničnih oznaka da su plaže. Čuvena Karidi plaža kod Vurvurua uverila nas je i da Grčka ima svoje Karibe. Pesak beo i puderast, okolne stene uglačane u ogromne oblutke, između njih plitki tirkizni bazen, pogled do Atosa, u pozadini borova šuma i gusti žbunovi. Nema ležaljki, tuševa, kafića, pedalina… Sve smolasto, divlje, netaknuto, ljudskom rukom neuglađeno. Prostri peškir, prilegni pod bor, pojedi sendvič iz ranca, „stavi“ muziku u uši i uživaj kao da si prvi čovek na svetu.
Na poslednjoj istočnoj plaži u Kalamiciju zaliv preseca ostrvce na čijem vrhu je jedna od onih malih crkava i zastava Grčke koja se, inače, svugde viori, čak i na privatnim kućama. Poštuju Grci i svoja državna, i svoja verska, i svoja tradicionalna obeležja, kao i jezik i pismo na kojem je sve napisano. Zbog toga je moj muž počeo i do danas nije prestao da uči grčki.
Blizu Karidija slučajno smo otkrili plažu Fava, bolje rečeno lanac međusobno povezanih uvalica. Tek iz mora mogu se sve sagledati, a po plićaku pregaziti od jedne do druge. Stene između njih more je izvajalo u čudesne figure kojima moja mašte dade oblike katedrale, ogromne kornjače, majke sa dvoje dece… Pesak je ovde malo krupniji, kamenčići raznobojni i svetlucavi od kvarca, a kišobran od borova natkriljenih nad morem već rano popodne zaklanja sunce. Poneli smo odavde punu kesu kamenčića i začudili carinike na granici kad smo samo njih prijavili kao dragocenu robu. Kožnu jaknu za sina nismo spominjali.
Iako smo od našeg vodiča sa sajta „Sitonija na dlanu“ dobili sve informacije i GPS lokacije plaža, do mnogih nismo stigli zbog strmih, džombastih, za gume auta opasnih spustova. Pre odlaska oprostili smo se sa našim omiljenim i tešili se da ćemo ponovo doći i sve propušteno ponovo videti. U povratku svratili smo u Metamorfozis, za koji kažu da je vazdušna banja zbog guste borove šume, i u Psakoudiju, malo ljupko mestašce na izlasku sa poluostrva. Stegnutog grla oprostili smo se sa Sitonijom uz grčki pozdrav „Αντίο!“.