Pisanje jednog romana uz istovremeno staranje o bolesnoj majci, otkrilo je japanskoj spisateljici Mizumuri duboko skriven tabu japanskog savremenog društva – momenat kada se poželi smrt roditelja
Spisateljica Minae Mizumura dobila je priliku da piše roman u nedeljnim nastavcima za najčitaniji list u Japanu. Penzin prenosi njenu priču o romanu, okolnostima u kojima je stvaran, i reakcijama čitalaca koje je objavio Njujork Tajms.
S obzirom na to da ove romane najčešće čitaju starije žene, Mizumura se odlučila da tema romana bude bude njeno blisko iskustvo staranja o ostareloj, nepokretnoj i bolesnoj majci.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Međutim, kako ove novine ipak čita veliki broj ljudi, spisateljica je rešila da priču „začini“ i likom nevernog muža kako bi naručeni roman bio zanimljiv i nešto mlađoj populaciji. Ispostavilo se da to ipak nije bilo potrebno…
Mizumurina majka se nekoliko meseci ranije okliznula na ivičnak, pala, i polomila kuk i rame. Odmah je shvatila da je to početak nestanka i ono malo samostalnosti koju je njena majka imala do tada. Nakon teških operacija, bolnicu je napustila – u kolicima. Zato je morala da je smesti u dom za stare gde je njena demencija počela ubrzano da napreduje.
Godinu i po dana kasnije, ponovo je bila u bolnici i Minae je svakoga dana sedela pored njenog kreveta, a istovremeno je dosta kasnila sa završetkom prethodnog romana za koji je imala potpisan ugovor.
Misao koja joj se tada vrtela po glavi, našla je put do romana u nastavcima „Nasleđe majke“, a urednik novina istakao ju je i u najavi romana: „Mama, kada ćeš uopšte umreti?“. Uskoro su počela da stižu pisma čitalaca…
Na iznenađenje pisca, skoro sva pisma pisali su čitaoci koji su imali iskustvo sa negovanjem starih osoba, naročito starih majki. Dakle, generacija koju je trebalo da privuče priča o neverstvu, zapravo je želela da čita o onome što je bilo sastavni deo njihovog života – i o čemu nisu mogli otvoriti dušu.
Reakcije čitalaca odškrinule su razmere problema nege starih u Japanu, u zemlji u kojoj su ljudi izuzetno dugovečni, a u kojoj ipak postoji određena kultura odnosa i poštovanja prema starima, naročito majkama. Mizumura objašnjava da se majke slave u pesmama školaraca i pop-muzičara, ali i da je to deo japanske konfučijanske tradicije.
Nekada su teret brige o starima na sebe preuzimale supruge najstarijih sinova, ali posle Drugog svetskog rata ova odgovornost je podeljena jednako među svim članovima porodice, s obzirom da se i imovina delila na jednake delove među decom.
Sa svoje strane, majke u Japanu smatrale su da je prirodno da se oslanjaju na decu tako da mnoge žive sa svojom odavno odraslom decom. Međutim, sve dugovečniji život Japanaca dodaje veliki teret na porodice tokom dugog vremenskog perioda, a Mizumura čak dodaje da „uzimamo zdravo za gotovo“ mogućnosti koje nam produžavaju život.
Ona dodaje da većina ljudi zaista voli svoje roditelje i žele da ih poštuju sve do smrti. Ali, kada se ovaj težak period intezivne nege produži u nedogled, prosto se dođe do trenutka kada dragoj osobi požele smrt, a to je nešto sa čime se čovek teško suočava.
Uostalom, o svemu tome najbolje svedoče pisma čitalaca, nabijena emocijama, kako kratka, tako i ona duga po nekoliko desetina stranica. Nijedno od njih nije govorilo o lepim iskustvima:
- Toliko sam umorna da bih volela da ja ležim u bolnici umesto moje majke. Čak poželim da umrem pre nje, samo da budem slobodna.
- Izgubio sam zdravlje i prestao da radim u 55. godini. Ali još 20 godina nakon toga starao sam se o majci koja je umrla u 103. godini života.
Mizumura podseća da je veoma bolno iskustvo kada čovek ne može da oprosti sebi, a želja da nam roditelj umre je uvek tabu. Pa opet, napredak medicine samo nam otežava da se potrudimo da mu poslednje dane učinimo srećnim, jer, poslednji dani mogu trajati godinama, pa i decenijama.