Prenosimo priču lekara o pacijentu koji je pred njegovim očima počeo polako da gubi bitku sa demencijom. Iako je imao dovoljno znakova da iznese svoju bojazan, lekar priznaje da je dopustio da ga opusti, i da mu umiri grižu savesti, to što je pacijent govorio: Sve je u redu…
Džon Hening Šuman, lekar iz Tulse, Oklahoma, piše o 73-godišnjem pacijentu koji je imao visok krvni pritisak, dijabetes tip 2 i visok holesterol, i koji je za ove probleme primao terapije lekovima.
Pacijent bi došao u ordinaciju i uglavnom se nije žalio na bilo kakve nove probleme, na svako pitanje odgovarajući sa: „Sve je u redu“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Već na prvom pregledu, pacijent je pričao kako vežba zajedno sa jednom grupom tako što svakog jutra šetaju u tržnom centru (gde su bezbedniji od padova, i nezavisni od vremenskih prilika).
Ovo je bio dobar znak za lekara, ne samo u vezi sa fizičkim, već i sa psihičkim stanjem pacijenta. Međutim, na pitanje lekara upućeno pacijentu, kako mu je supruga, ovaj je odgovorio:
– Obećao sam joj da ću Vam dati ovo – pruživši lekaru cedulju.
Na cedulji je bila lista i doze njegovih lekova, uz zvezdice pored onih kojih više nije imao dovoljno. Tu je stajalo napisano i pitanje u vezi sa pacijentovim desnim kolenom, i predlog da se proveri njegov hemoglobin A1C – test koji se koristi za kontrolu nivoa šećera u krvi kod osoba koje boluju od dijabetesa.
Sam pacijent na pitanje lekara u vezi sa kolenom ponovio je da nema posebnih problema. Lekar je zabeležio da je pacijent predao cedulju od supruge, pre svega da bi se sam setio više detalja sa ovog pregleda. Pored toga, naravno da se pitao i o tom detalju da supruga šalje cedulju o zdravlju pacijenta.
Šuman piše da je ovaj pacijent bio veoma zahvalan, da su pregledi bili primer efikasnosti, uz obavezne podsetnike od supruge. A upravo tu je i ležao dublji problem.
Kao lekar, Šuman kaže da ima šesto čulo, i da, kada stvari teku isuviše dobro, da verovatno prostoji neki skriven problem. Ipak, ovoga puta nije želeo da zalazi previše u sve to zaveden ugodnošću prijatnih susreta sa pacijentom.
Četiri godine od prvog pregleda, pacijent je dobio krvarenja u digestivnom sistemu, a uzork krvarenja nije mogao biti otkriven, ali su primećena karakteristična ponašanja tokom boravka u bolnici, od kojih je jedno bilo i delirijum.
Specijalisti gerijatrije već dugo znaju da postoji snažna veza između incidenata delirijuma i demencije. Čak i kada pacijent nema demenciju, pojava delirijuma u bolnici obično vodi ka učestalim kognitivnim problemima (pamćenje, govor, procenjivanje, proračuni, itd).
Pacijent je zatim imao tešku operaciju uklanjanja debelog creva sa obilnim krvarenjem, ali nakon nekoliko dana intezivne nege ipak je mogao biti otpušten kući. Nakon nekoliko nedelja nastavio je sa pešačenjem u tržnom centru, kućnim poslovima pa čak i vožnjom automobila.
Ipak, nešto se promenilo. Iako je pacijent na oko ostajao sličnog, relativno dobrog zdravstvenog stanja, pitanja supruge u vezi sa negovim zdravljem sada su bila sve duža, i bilo ih je sve više, da bi u jednoj od narednih poseta lekaru saopštila da su mu dijagnostifikovali Alchajmerovu bolest.
– Ovo me nije sasvim iznenadilo. Ipak, osećao sam se krivim. Njen komentar da je rešila da ga odvede kod specijaliste neurologije zvučao mi je kao da me kritikuje što sam propustio da prepoznam Alchajmerovu bolest kod njenog supruga. Istina je, da nisam želeo da zalazim u to – piše Šuman.
On kaže da je bio upozoren raznim znacima, ali i da je pacijent uspešno prikrivao demenciju sposobnošću da vodi uspešan opuštajući neobavezan razgovor tokom svakog pregleda.
– S obzirom da se nisam zaista potrudio da to proverim, nisam mogao da procenim stepen gubitka pamćenja koji se već desio.
– Postavljanje dijagnoze Alchajmera može imati razarajuć efekat. Time pacijentu govorite da boluje od neizlečive progresivne bolesti koja ne samo da će mu uništiti um, već će uništavati i život ljudi koji se staraju o njemu. Duboko u sebi nisam želeo da postavim ovu dijagnozu pred pacijenta i njegovu porodicu. Pogrešio sam – piše Šuman.
On dodaje da bi ranija dijagnoza Alchajmera imala najmanje dve prednosti za pacijenta i porodicu:
- prvo (i osnovno) – sa dijagnozom demencije bolnički dani tokom i nakon operacije bili bi lakši jer bi bio poznat uzrok karakterističnih ponašanja koja su se tada javila
- drugo – ranija dijagnoza omogućila bi supruzi više vremena da sazna sa čime treba da se bori i kako da se stara o suprugu u budućnosti.
Šuman zaključuje da lekari ne treba da izbegavaju sopštavanje bojazni i istine i onda kada ne mogu da izleče pacijente.
– Prečesto se fokusiramo na trenutne probleme pojedinačnih poseta. Nakon mog iskustva sa ovim pacijentom trudim se da gledam iza onoga što vidim samo u svojoj ordinaciji i da saznam više o životu i sposobnostima pacijenta – piše Šuman i zaključuje za NPR: