Jovan (Beograd): Sećanje na Sarajevo

Jovan (Beograd): Sećanje na Sarajevo

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Fotografija: Baščaršija, Sarajevo

Bilo je to pre ovo naše poslednje nesreće. Gore, pri vrhu Baščaršije, primetili smo otvorenu ćevabdžinicu. Uska, a podugačka prostorija sa jednim redom stolova uz desni zid, mamila je mirisom i toplinom duše gladne ljude u svoje okrilje. Naspram ulaznih vrata šank je delio prostoriju na dva nejednaka dela. Ispred šanka su bili stolovi, a iza roštilj, police za posuđe, sudopera i frižider. U prednjem delu, pored poslednjeg stola, pola metra od šanka, stajala je stara, povisoka kraljica peći, a pored nje sanduk za odlaganje drva. Iznad sanduka je visilo okruglo ogledalo.

Ušli smo u ćevabdžinicu nešto pre ponoći. Za šankom je dremao lepuškast čovek srednjih godina. Kada su zaškripala vrata, lenjo je podigao glavu. Posle pozdrava, rekosmo da smo gladni, a on nemarno kaza:

„E vala neka ste, i nećete bogami izaći iz mog lokala kao što ste ušli. Niko nije dosad izašao gladan odavde, pa nećete ni vas dvoje.“

Sedosmo za sto do sanduka za drva i odmah otpoče razgovor.

„Vi, biva niste iz Sarajeva, a more biti ni iz Bosne?“

Što je on bivao pričljiviji, mi smo bili zatvoreniji. Nismo se smeli otkrivati jer smo bili u ovom lepom gradu na tajnom zadatku. Rekosmo da smo iz Zemuna.

„Iz Zemuna, pa ja sam služio vojsku u Zemunu, u konjičkoj školi. Lijepo je brate bilo tamo, baš lijepo, poštovali su vojnike u ono vrijeme, a kako je danas, ne znam. E kad ste iz Zemuna, ja častim ćevape večeras, a i ‘nako ste mi poslednji gosti prije fajronta. Sevap je vala dati, a sevap je i pojesti dobar ćevap kad je hinsan gladan.“

Ćevapi mirišu, u peći pucketaju drva, a on otegao priču milina ga slušati. Mi se zaboravili pa mu otkrismo nehotice koji nas posao devede u Sarajevo. On se nasmeja pa kaza.

„Ma vidio sam ja odma’ da je to kod vas nikakav ašik u pitanju i neka vas vala, fala bogu. Dok ima ljubavi na ovome gadnome svijetu, neće biti rata. Ako se niste smjestili, možeti i kod mene, eno pola kuće mi zvrji prazno.“

Rekosmo da smo u hotelu „Beograd“ i zahvalismo se domaćinu na ljubaznosti.

Usred priče, ućuta se ćevabdžija, kao da je neko okrenuo nevidljivi prekidač. Naglo ustade i zagleda se prema vratima. Pokretima ruke pokušava nekog oterati ispred lokala. Zavladala je tišina u ćevabdžinici i prekrila do tadašnji razgovor i iznenadila nas kao rani sneg koji padne već polovinom jeseni.

Sedeo sam bočno, te sam malim okretom glave mogao jasno da vidim vrata. Ispred njih je stajao, kako bi u Parizu rekli – klošar, a po sarajevskom – ugursuz ili skitnica. Odrpan i neuredan čovek, kao da se dvomio da li ući ili produžiti niz Baščaršiju.

Posmatram jednim okom šank, a drugim vrata. Kada je ćevabdžija, seo ugursuz je otvorio vrata i kao svaki nezvani gost nesigurnim korakom pošao ka šanku. Ćevabdžija ga je gledao i ćutao, a ugursuz je ponizno postajao par sekundi na nekoliko koraka od šanka, pa bez reči prišao i seo na sanduk za drva. Čvornovate ruke stavi nemarno u krilo i bez reči se zagleda u ćevabdžiju. U pogledu nije bilo ni straha, ni molbe, ni ljutnje, ni prekora i kao da je hteo kazati: „Ja eto, malo navratio da se odmorim i ogrijem, pa odo dalje, negde, ko zna gde. Negde gde će me primiti kao dragog gosta.“

Mi smo ćutali i jeli našu večeru, a domaćin je prvi prekinuo ponoćnu tišinu.

„Jesam li ja tebi Ibro, sto puta do sad rek’o da mi ne ulaziš u lokal kad imam goste, a ti baš k’o da te sam šejtan vodi za ular. Idi brate sa milostivim Alahom, široka ti Baščaršija pa se porazgovaraj i sa drugim svijetom. Ti bibac, jedan k’o tele kad uvati put pravo na moja vrata.“

Ibro ćuti, bez grimase niti se ljuti niti odobrava. Još malo poćuta, pa ustade. Lagano se okrenu prema ogledalu, izvadi iz unutrašnjeg džepa pohabanog kaputa češalj i poče se češljati jednoličnim pokretima desne ruke. Ćevabdžija skoči ko da ga neko ubo iglom u debelo meso.

„Dobro, hajvanu nijedan, kako moreš da se češljaš i da ti ta kosurina pada, pa zar ne vidiš da gosti večeraju! Ma tebe treba voditi pravo na Vrace, pa u ludaru, ti nisi da živiš među normalnim svijetom, bezrepa stoko.“

Ibro ćuteći vrati češalj u džep i sede na sanduk za drva i nemarno prekrsti ruke u krilu. U tišini mljackamo somun i ćevape. Njih dvojica se gledaju i ćute kao u nekakvoj slatkoj omami.

Monotoniju razbi škripa ulaznih vrata. I opet u trenu dođe do obrta. Ćevabdžija naglo ustade, razvuče osmeh sa kojim se izlazi pred uvaženog gosta. Ustade i Ibro, stade pored kraljice peći skoro u stav mirno, tek ponekad stidno bi obori pogled na sanduka za drva pa bi ga dizao i osmatrao vrata i ćevabdžiju.

Dva čuvara javnog reda i mira su stajala pred vratima, jedan zakorači u prostoriju, sa sveskom u ruci, a drugi, kako to hijerarhija i pravilo službe nalaže, osta dva koraka iza njega. Tišinu prekide milicioner blagim glasom.

„Hal’de, dobra veče, mi navratili da nešto pojedemo, dugačka je noć, a i već bomagi dobro zaladilo.“

„O, dobra veče, bujrum, bujrum. Znaš, kako stoje stvari, dragi moj i dobri Milane, da ja tebe i Zijada poštujem k’o da ste mi rod rođeni i da vas nikad nisam odbijo, ali evo večeras mi nestalo somuna. Ćevapa imam kol’ko oćeš, al’ nemam somuna, pa ajte vi nađ’te đe koji komad, a ja ću ispeći za to vrijeme ćevape, pa bujrum.“

„Neka Halide, neka te, otićemo mi na drugo mjesto, golema je Baščarčija, nego kad smo već ušli da te pitam – Imali kakvije problema? Da te neko more bit’ ne uznemirava ili da ti ne smeta ko, pa da ga vodimo?“

„Ma kakvi bolan problemi, ko bi meni mog’o smetati, sve je u najboljem redu, aj’te vi, serbez, bez brige. Evo gosti da pojedu pa zatvaram, a ja i Ibro nešto se raspričali i smijemo se.“

„Dobro kad je tako, ako što bude trebalo, mi smo tu do zore. Aj’ laku noć.“

„Laku noć, drugovi!“

Opet zavlada tišina. Mi priveli kraju naše ćevape u somunu, ćevabdžija i Ibro seli svako na svoje mesto i gledaju se. Ćevabdžija progovori.

„Jesi ti vidijo njih, moj Ibro, navadilo se to pa svaki dan evo ih na ćevape i na somun, a da plate ne pada im na pamet. I još pitaju, imali kakvije problema? Pa ne dam ja tebe, moj Ibro, ni zašta na ovom svijetu!“

Ibro se nasmeši i ja tad saznadoh da zna i da govori. Reče kroz široh osmeh.

„Halidago, fala ti, brate, đe čuo i đe ne čuo.“

„A bili ti, Ibro, da te pitam ‘nako pošteno, mogo pojesti jedno deset ćevapa u po somuna?“

„Bi vala i dva’est kad bi bilo somuna.“

„Ko veli da ga nema, ima za te vazda i dok je mene na ovom mjestu, biće ga. Nema, moj Ibraga, za njiha, a za te pa i da ga nema, ja bi išo da ti nađem kod komšije.“

Vadim novčanik i prilazim šanku. Halid ustade i sa osmehom kaza:

„Što ti to hoćeš? E vala, nećeš platiti, pa da propadne cijela Bosna. Kad si ti iz Zemuna, ovde ćeš večerati kad god naiđeš, ne zvao se ja Halid ako tako ne bude. I još nešto da ti rečem. Pusti, bolan, ćevape to ti svaka šuša danas zna ispeći, baci komad mesa na vatru, pa nek cvrči. Već vas dvoje dođete sutra na fruštuk, napraviću kavurmicu, a to je nešto đe treba i majstorije zehru znati. I aj, u zdravlju se vide’li kad ustanete, a vi pravo vamo, na kavurmu, ni ja neću jesti dok ne dođete.“

Sutra smo pre polaska iz Sarajeva svratili u ćevabdžinicu, da se pozdravimo sa dobrim čovekom Halidom i jedva mu uspedosmo ostaviti flašu pića. Ispratio nas k’o najdraže goste, k’o rod rođeni do po Baščaršije. Tu smo se izljubili i dogovorili da ćemo doći na proleće u goste,. On reče kroz osmeh:

„Ako Bog da, i ‘oćete.“

A onda je počelo ono čemu ni imena ne znam. Rasptivao sam se za Halida kad sretnem kog Srbina izbeglicu iz Sarajeva, ali ništa nisam čuo do danas o njemu. Rešio sam da odem do Baščaršije i da ga potražim. Čekam samo još da se utvrdi ovaj nesigurni mir i da pođem na put i da se raspitam za dobrog čoveka Halida ćevabdžiju.

Jovan Bundalo, 69 godina
radnik Telekoma u penziji, Beograd

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *