Draganova nagrada 2017.

Jasmina (Beograd): Kina – moje nadahnuće

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Svoju poslednju želju ispunila sam 2011. godine. Bila je vredna života. “Da vidim Peking“.

Otvorenog uma i srca, raspuštenih emocija krenula sam na najdalji put u svom životu. I najvredniji. Moje godine i stanje tela nagoveštavali su mi bolno i teško putovanje. Znala sam da je sve u glavi i da je nesrećan čovek onaj koji ne sluša sebe i ne radi ono što voli. A mene je čekala sreća.Vraćala sam se u prapostojbinu, u prošlost u prepoznavanju. Kina je majka, kolevka.

Istovremeno sam ulazila u budućnost bez iznenađenja, bez ograničenja, podrazumevajuće. Samo tu sam mogla da zakoračim u budućnost bez straha i neizvesnosti, čak i bez uzbuđenja. Toliko toga je bilo što ne znam šta znači, čemu ne mogu da prepoznam smisao, ali ga usvajam, nisam umela da opišem jer Kinezi sve opisuju u slikama a meni su reči najvažnije, precizne i suštinske. Samo mi je instinkt mogao pomoći.

Kakva zemlja! Da nisam došla ovde ne bih znala da sam još uvek živa i duhom mlada. Oči su mi bile gladne svega. Lep je i veliki ovaj grad, ljudi su drugačiji, dar božji. Živela različitost!

Kinezi se ne smeju. Tek kad im uhvatim pogled, nasmešim se, šaljem poruku: “Hvala vam što postojite”, oni se osmehnu. Radujem se svakom koraku. Sve mi je novo, ponovo sam se rodila. Idem ispočetka. Ukusi, boje, ljudi, govor, sve novo i sve prihvatljivo. Da li će mi verovati? U novim okolnostima izvlačim iz sebe najbolje. Tražim rešenja, prilagođavam se.

Kao da je sve performans. Umetnost preživljavanja. Ovo je dar.

Zagađenost vazduha je ogromna. Mešavina toplote, vlage, braon prašine koja je toliko sitna da se ne vidi, ali boji i nebo i zemlju, ljude. Sve je u izmaglici koja se ne pomera. A mirisa nigde nema. Ili ga ja ne osećam pošto je vazduh vreo i tmast, nepodnošljiv. Skoncentrisana sam da dišem, ali više da preživim ovo stanje. Dišem samo u izdisaju, ne mogu da udahnem. Živa sam. Ne znojim se, kroz kožu mi izlazi voda i sliva se niz mene, mokra sam, lepljiva. Ne mislim, ne govorim, u sećanje dozivam pesme koje sam slušala na kineskoj televiziji pune zvonkih glasova koji su upućeni, uvek mi se čini, ka nebu, za podizanje energije, poletne koračnice koje bude snagu i sokove u čoveku. To me drži.

Ulice su prepune ljudi i ne možeš da staneš jer bi bio prikovan kao buba na tlu. Nastavljaš dalje i nemaš predstavu ni o čemu. Pitaš nekog, on odgovori bez posebne posvećenosti na kineskom, bez gestikulacije, nesvesan da ga ne razumeš, a i što bi? Svi govore kineski, šta očekujem.

Reka ljudi se spušta u metro, tesno, pretesno. Mnogo ljudi, niko nikog ne dodiruje: ostaje par milimetara među njima, ali svako svakog čuva od dodira. Ulazak u dubinu zemlje je tako prirodan. Hodnici su veliki, široki, čisti, osvetljeni, lepi. Sve je normalno i stabilno, a toliko sam se bojala metroa. Navikla sam se za par sekundi. Tako je sve jednostavno.

Ako je promena najvažnija u ovoj zemlji, ovo je moja zemlja.

Ogroman broj ljudi čeka da uđe u metro. Na podu su obeležena mesta za ulazak. Žena koja kontroliše ulazak ima uniformu i zastavicu i pustiće onoliko ljudi koliko može da stane brzo i vrata se zatvaraju. Na tabli piše: “Voz otišao pre jedan minut. Sledeći dolazi za četiri minuta.” Opet svi skoncentrisani da uđu. Gde su ušli, tu su stali, ne miču se. Svako u sebi, sa sobom.

Ovo su generacije ljudi koji su rođeni kao jedinci. O njima su se starali i roditelji i bake, deke, učitelji. Oni znaju da su budućnost, da su važni i ne osvrću se. Gledaju u svoje telefone, šalju poruke, igraju igrice, slušaju muziku bez mimike, ne pomeraju se, ne guraju. Neki čitaju knjigu do same stanice, zatvore je, izađu. Neki spavaju tren pred izlazak. Brzina metroa je velika, ali na mapi vidiš gde si i možeš da se snađeš. Glas stalno opominje, na kineskom, na engleskom. Nema razmišljanja, mora se preživeti. Ali istovremeno ne osećam nikakav pritisak, sve teče glatko, nema graje, nema svađa.

Kinezi kao da ne emituju energiju, čuvaju je i koriste samo za sebe. Oni nose svoja tela, odnosno raspoređuju ih nezgrapno svojim hodom koji je nasumičan, ponekad haotičan, ne prate nikakvu liniju. Hodaju čudno sa stopalima uporedno kao da drže ravnotežu.

U metrou nadrealna situacija, kao da je projekcija 3D. Kroz metro, po podu ide stari čovek iskrivljen, skoro puzi rastegnutih udova četvoronoške, ima oko 1oo godina, peva i plače, to odzvanja kao kroz zvučnik, bolno. Za njegovo rame koje je u nivou njenih kukova drži se tanana slepa žena. Kreću se sredinom, ali ne izazivaju ni pokret, ni gest, ni osmeh, ni suze, ni pogled. Nerealno. Ne razumem, plačem u sebi. Suze me guše. Oni su tu, mi smo tu, a kao da ih nema. Paralelni svetovi u realnom vremenu.

Posle njih prolaze dva lepa, neuobičajeno za Kineze visoka mladića, sviraju na gitari i pevaju. Lagano se kreću kroz sredinu. Dobar zvuk, divni glasovi, niko ne reaguje, svi skamenjeni. Ne izgleda da to rade za novac, kao da žele da ih drugi čuju. Ulepšali su mi dan.

Po sredini metroa, u nekim sklepanim kolicima nalik fioci sa četiri točka, odgurujući se rukama, kreće se prosjak, tužno do smrti. Ovo je veoma retko u Kini, ali svi su, tu niko ne gleda, ne interveniše. On je čovek,ja sam čovek.Šta da radim?

Izlazak iz metroa na svetlost dana je pogrešna formulacija. Jesam na ulici, oko mene su ljudi koji (mnogi) nose maske da bi mogli da dišu, a nebo se ne vidi, ni polovine visokih zgrada se ne vide, sunca nema, sve je sivo. Preživeću kako umem i znam. Ne razmišljam o drugima, o situaciji u svetu, o ljudskim pravima. Ne znam šta se događa na drugim mestima i nije me briga. Ceo moj svet sveo se na kvadratni metar prostora koji zauzimam. Kakvo iskustvo.

Prvi put vidim ovoliko različitih vozila na ulicama. Bicikli mali, veliki. Svi nose krpu kojom će obrisarti sedište pre nego krenu, prašina se podrazumeva, ima je uvek. Motori sa jednim, dva sedišta pozadi, otkrivena, pokrivena, vozila-konzerve za jednog, dvoje, troje voze u svim pravcima, samo pritisnu sirenu i idu dalje. I sve funkcioniše. Rikše svuda, kao i bicikli. Ne bih mogla da me vuče čovek kao ja dok sedim i uživam. To mi ne može objasniti ni razlika u kulturi.

Ulice su velike, široke (četiri zaustavne trake, osam traka za automobile, dve trake metroa i prilazne trake). I naravno da pešaci mogu da pređu ulicu samo preko velikih pešačkih mostova. Automobili su veliki i moćni, stakla na mnogim automobilima su zatamnjena. Žene često voze i to “lađe”, “amfibije”,”avione”. Ludilo. Reka automobila, svi se smenjuju, mimoilaze, guraju, ali idu dalje i stižu. Zastoj treba videti. Dvanaest traka koje mile. Moj bože! Zanemim i pomislim kako su smešne naše priče o putevima, izgradnji i rokovima.

Oduševljena sam taksistima u Pekingu. Ne pričaju sa turistima, ne ispituju, ne smaraju. Oni voze pažljivo i skoncentrisano, brzo, jer ne znaju da li se tebi žuri ili ne. Ne puštaju zaglušujuću muziku, slušaju svoje radio drame. Ne razumem ih, ali mi se sviđa. Vozila čista, klimatizovana. Kažeš adresu, ili pre, pokažeš je napisanu na kineskom ili sliku i to je to. Stranac sam i ne znam kuda ide, razdaljine su ogromne, a iznosi mali. Taksi je državni, dve vrste. Slika vozača i broj su toliki da ne mogu da se ne vide, nema drugih obeležja, slika da ti odvlači pažnju. Taksisti su čisti, obrijani, podšišani, u košulji sa kratkim rukavima.

Svi su obučeni različito, kako se ko zatekao. Jednobojno, šareno, kratko, dugačko, šorc, pantalone do kolena, duge pantalone. Sve žene i oskudnije odevene kreću se najnormalnije, bez afektiranja, okretanja, koketiranja. Neke žene se oblače tako lepo i posebno kao lutke, kao princeze izašle iz bajke. Haljine od tila, karneri, nokti sa cirkonima. Pozorište na ulici. Ali nešto neobično: sve nose veće cipele, čak i japanke, noga im pliva, ne umeju da hodaju što je posledica hodanja iz prošlih vremena. Nema gracioznosti u hodu. Niko ne šalje poruku ”vidi me, što sam zgodan, imam novu frizuru, telefon, firmiranu garderobu”. Ništa. Ne emituju seksualnu energiju ni žene ni muškarci. Čudo. Sve je jednostavno, prirodno i normalno da je čudno.

U neko doba popodne, žene i muškarci preko pedeset godina oblače svoje pižame koje su iste za oba pola. I tako opušteno idu ulicom, kupuju, vode decu. Niko na to ne obraća pažnju. To su neke navike iz ranijih vremena. Izađu ispred kuća (i u centru Pekinga) gde prolaze ljudi ili između dva drveta, nose svoje male stolice na sklapanje, šah. Nađu mesto, skupe se i igraju.

Čudesni su blokovi velikih zgrada sa preko trideset spratova. Iznajmiš stan i dobijaš spisak usluga koje možeš da koristiš. Vode nema, pozoveš servis, za pet minuta dolazi čovek sa bocom vode, ostavlja je brzo, uzima novac i odlazi, bez reči. Ne zagleda po kući, ne očekuje ništa. Usred dana nestane ti struje, istekla ti količina plaćene struje, zoveš i oni odmah dođu. Pplatiš koliko imaš i oni ti odmah uključe struju. Isto je i sa plinom. Možeš da štediš. U hodniku je uvek mrak. Uđeš, lupneš nogama, svetlo se pali do sledećeg sprata, onda opet lupneš, gurneš vrata, svetlo se pali. Lekcija: kako da sačuva energiju milionski narod, da je bude za sve. Genijalno. I za pojedinca i za društvo. Svuda gde se koristi papir, piše: štedi papir, čuvaj šume.

Između zgrada su parkovi, sređeni. Sve zelenilo obrađeno, ali ništa ne narušava prirodu. Puteljci su zaobilazni, nekad oštri zbog biljke koja tu raste, zbog kamena koji je tu donesen da bi bio uspostavljen prirodan spoj prirodnog i veštačkog. To je dirljivo, životno. Opomena da čovek mora poštovati prirodu. Jedne večeri u nastavku parka na prostoru između zgrada mali amfiteatar.

Stanovnici zgrada, stariji, mlađi, muškarci, žene, odjednom se skupiše. Jedan doneo tranzistor i zvučnike, uključuje muziku. Kineska ozbiljna muzika: zvonka, očaravajuća, svima poznata i svi odmah počinju da plešu. Kao da je ceo svet njihov. I jeste u tom trenu. Smeše se nestvarno. Dvoje kao iz kabarea, znalački zavodljivo plešu, tri starice lagano se kreću i njišu, muškarac sam, igra po samo njemu poznatom ritmu, deca su brza, žustra, skakuću. Gde se ko zatekao, uživa. Mnogo ljudi, svi deluju kao pojedinci, a opet zajedno. Ljudi, muzika i nebo.

Odjednom, mrak. Nestaje struje. Oni u tišini nastavljaju da dovrše svoj ples, a onda se tiho razilaze. Svi znaju da noću nema struje, da je vreme za odmor. Sutra se radi. Sve spontano, normalno, u nizu.

Ispred tako velikog oblakodera samo tri male metalne kutije za smeće (unutra su crne kese i oznake šta se reciklira). Nikada nisu pune, nema bačenog smeća pored, nema smrada. Uveče, pod velom mraka, doći će neki običan otvoren kamion na koji će jedan čovek naslagati hiljade takvih crnih zatvorenih kesa koje je izneo iz zgrade. Tiho, bez galame i buke i odvesti ga. U tim zgradama na svakom spratu stoji kanta sa kesom unutra da se odloži smeće. Ako izneseš malo ili mnogo smeća, za desetak minuta ono će biti odneto, sve očišćeno kao da ga nikad nije ni bilo.

Iz te visoke zgrade u kojoj sam smeštena, krećem ka gradu. Nailazim na veliki broj ljudi koji čisti. Rukavice, odelo, šešir, povez preko usta i napred. Polako. Kleče i zagledaju svaku travku, gde je gusto, prorede, naiđu na drvo, ako su grane visoke, seku ih nekim dugim čudnim makazama, sve po malo, uređuju lišće, sve što padne, skupljaju u kese i nose.Odvajaju šta se reciklira.Svi rade i ćute.Za sobom ostavljaju prirodan sklad.U siromašnijim delovima grada isto čiste ceo dan. Običnom granom ili metlom sa đubravnikom. Oko kuće, po ulici. Tiho, nenametljivo, spontano. Ljudi ne obraćaju pažnju na čistoću, bacaju papire, otpatke, prodavci otpakuju robu, ostave smeće, ali uvek dolazi neki tihi čovek koji će neprimetno skoro skupiti smeće u svoju kantu i odneti.

Do radnje mogu da odem uvek, rade bez prestanka do kasno u noć. Koliko mnogo robe na malom prostoru i puno osoblja. Slažu namirnice, dodaju, voće stalno brišu, čiste od kore, zaštite celofanom. Hrana je gotova, tu se sprema, tu se meša. Izabereš činiju i pokažeš šta da ti sipaju, slano, ljuto, sos, meso i oni pakuju, toplo, sveže spremljeno. Jeftino. Ko da kuva. I zašto? Ako ne znaš šta se sve nalazi pred tobom, a sve je u obliku kuglica, rezanaca, seckanog, ti prepustiš ženama za pultom da ti odaberu i one iz mnogih činija brzo i bez priče dodaju, mešaju i daju ti jelo. Ali kakvo jelo! Za bogove. Izvanredno. Proces se ne zaustavlja. Svi jedu, po malo ali brzo, štapićima.

Po radnjama dok biraš robu, prodavac jede i gleda te, njemu ne smeta: u Kini jedenje nije intimni čin. I to što ti neko sprema, secka, meša, time ti daje i deo svoje energije, a ti uzimaš i osećaš se divno. Čula su ti probuđena, nisi ni sit ni gladan. Srećan si. Nije bilo mirisa, a ukusa na pretek. Srce ti je radosno, obuzima te blagost.

Morala sam da pojedem onog prženog škorpiona na štapiću koji se prodaje u centru na mestima sa svim ostalim neobičnim stvarima, crvima, skakavcima. To je hrskavo iskustvo. Kad mogu oni, mogu i ja. Kinezi me gledaju, a ja znam da oni jedu sve što pliva, hoda i leti. I preživljavaju. Ja imam duboko poštovanje prema njima.

Parkovi su mi omiljeni.Već u osam ujutru sve su bebe napolju, vazduh je čist, vetar hladan, osvežavajući. Ima sunca. Jedan ili dvoje starijih ljudi čuvaju jedno dete, u kolicima ili bez. Deca hodaju, bude se, najčešće se ne smeju, samo posmatraju. Odrasli ih prate u stopu. Pričaju im, čine im. Niko ne viče. Niko ne plače. Sve teče. Deca će u devet već ići unutra zbog zagađenja vazduha i opet predveče izaći. Oni čuvaju svoju decu s obzirom da jedan par može imati samo jedno dete. To je budućnost Kine.

U obdaništima, sve devojčice u malim kratkim haljinicama, vezane kose. Dečaci kratko podšišani. Deca su prelepa, nestvarno. Kreću se i igaju, vežbaju svako po svom ritmu, niko ih ne opominje niti ispravlja. Kako ko ume, kako ko može, sve će doći na svoje. I zato je njihov smeh najlepši na svetu. To je grleni duboki smeh, celo telo se smeje. Radost u detetu i oko njega.

U parku ljudi vežbaju spontano, sami ili igraju neku meni nepoznatu igru šutiranja lopte, stariji čovek pažljivo uči dečaka radu sa štapom. Svi nehajno prolaze, niko se ne osvrće. Uobičajena slika. U parku, kraj Fakulteta za komunikacije, pagoda. Dve devojke glasno čitaju. Jedna je Kineskinja, zna dobro jezik, ona čita a druga, strankinja ponavlja glasno po deset puta i uči, nije je stid. Studenti koji uče za spikere ujutru rano dolaze do zida, glasno čitaju prema zidu, vežbaju dikciju. Mnogo vežbe, mnogo upornosti: Tako se ide dalje.

Kina je promena. Jednog dana, našla sam simpatičnu ulicu sa starim karakterističnim kineskim radnjama koje sam dugo i sa uživanjem razgledala sa željom da dođem sutra da kupim poklone samo za sebe za naredne dane, za uspomenu. Sutradan, cela ulica je nestala. Sve su radnje zbrisane do zadnjeg zida, a prodavci su improvizovali, izneli robu na ulicu i izgledali normalno. Bez opiranja, bez buke, žive i rade. I tako dva dana. Onda je došla policija i sve što je bilo na ulici morali su da odnesu da očiste, bez pobune. Ljudi odnose stvari i ostaje prazan proctor. Čist.

Dolaze promene. Odlazim iz Pekinga i ne znam šta će tu biti za koji dan. Ovi ljudi izgleda da shvataju značaj promena i podržavaju ih. Otud mir na njihovim licima i strpljivost u radu. Srećna sam zbog njih i srećna što sam to mogla da vidim izbliza.

Posle Kine, nema dalje. Da li to znači da treba da ostanem ovde?

Peking nosim u sećanjima i mnogo mi nedostaje. Svaki dan.

Jasmina Ivanović, Beograd


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija