Dušan (Beograd): Kosmaj

Dušan (Beograd): Kosmaj

Pesma sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja putopisna pesma“.

Fotografija: Jahanje konja na Kosmaju


Kosmaj, moje intimno utoščište,
Na njemu ne guši ni buka ni smog,
Od ranog jutra veselo cvrkuću ptice,
Ovde se beži… i od sebe samog.

Društvo mi prave vilini konjici,
Srne, puhovi, puževi, leptiri i bube.
A uveče neumorno migaju dežurni svici,
Ne urlaju motori, sirene ne trube.

Povremeno, nedostaje mi porodica,
Osećanja iznenada prelave… pa stanu,
Ostanu knjige, ukrštenice, radio, TV,
I neumorno, uz mene, doberman Manu…

Svako jutro, umivamo se na izvoru
I vraćamo opušteni sa dva bidona vode,
Šetamo šumom, beremo pečurke i trave,
Popričamo sa komšijama i dan ode…

Vernik, baš i nisam, u pravom smislu
Privlače me svetinje, a nisam mesije,
Ipak, uvek se osećam… nekako uzvišeno,
Kada posetim Manastir Pavlovac ili Tresije.

Kosmaj, moje intimno utočište,
Na njemu se lepota življenja krije,
Sve je prirodno, čisto, neiskvareno.
Tu je i moj komšija, pesnik Vasilije…

I kada jednom odem u večna lovišta,
Na izmaku kosmajske noći snene,
Kraj kamenoloma, na putu ka izvoru,
Možda ćete ugledati mog psa i mene…

Dušan Ž. Jaćimović, 74 godine
elektroničar u penziji, Beograd

1 komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *