Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Christophe Charon (AFP), Palmira 2009. godine
I
U Parizu, sa vrha Ajfelovog tornja, posmatrao sam dole mravinjak ljudi koji su šetali pse. U daljini kroz izmaglicu, ugledah Versaj. Pa šta?
U Beču, u Prateru, na Risenradu, video sam Šenbrun. Pa ništa!
U Rimu, stojim ispred Koloseuma, ili ti Flavijev Teatar, koji je počet sa izgradnjom impertora Vespazijana, koji je prvi osmislio „hleba i igara“. Ostao je bez novca i poslao u Jerusalim svog sina Titusa, koji nemilosrdno pljačka i razara grad, i sve blago i umetnička dela donosi u Rim i 30.000 jevrejskih robova da završe Koloseum.
Krstaši su, pod izgovorom da sačuvaju Isusov grob, krenuli u pohode. Pljačkaju taj jadni Jerusalim, kriju blago i umetnička dela u švajcarskim brdima, da bi ih kasnije preseljavali u Veneciju, Firencu i ko zna gde. I tako nastade renesansa. A danas, u Jerusalimu, replika do replike.
Pomislih, da li je ovo civilizacija? Raskoš, megalomanija, egzibicionizam poznatih i priznatih umetnika?
Nisam pomorac, misionar ili istraživač. Krenuo sam u predele Mesopotamije, ne kao pisac puteva, već nešto da saznam i naučim, ubeđen da je tamo nastala prva i prava civilizacija.
II
Doputovao sam u Damask, u najstariji grad Starog veka. Prošetao sam se i za par minuta bio sam prekriven finim peskom. Vratio sam se u hotel, istuširao, žaleći što sam sprao sa sebe prašinu, misleći da je stara 5000 godina. Izašao sam iz hotelske sobe i za barskim šankom naručio piće.
Čuo sam iza sebe gomilu koja je urlala i jurišala na slobodna mesta u restoranu, u strahu da će ostati bez zaliha za ždranje. Kada imaš hleb, imaš sve, voda će sama pasti sa neba, ukoliko se vodovod pokvari.
Okrenuo sam se prema rulji, i primetio dva neobična čoveka. Jednog, ogromnog tela, ogrunutog crnim ogrtačem i velikim šeširom. Prilazio mi je oslanjajući se na štap koji mi je ličio na Dalijevski sa srebrnom drškom. U stopu ga je pratio jedan čovečuljak, pognute glave, obučen u crveno odelo, sa prugastom košuljom i plavom leptir-mašnom. Masa od čoveka imala je kožne sandale, na bose noge, a čovečuljak, lakovane cipele, kao znak otmenosti i neukusa.
Dvokrilni orman prišao je šanku, oslanjajući se prstima o mermernu ploču, pogleda me i reče:
„Dobar dan!“
Klimnuo sam glavom i odmerio ga. Imao je negovanu bradu. Oču su mu bile blage i prodorne.
„Izvolite, šta želite?“, upitah ga. Pogledao je u pravcu šankerice, koja brzo progutala sendvič, jer da je progovorila, sigurno bi se udavila. Masa od čoveka klimnu glavom i diskretno pogleda u njen dekolte. Ona u panici zakopča jedno dugme na bluzi, a drugo diskretno otkopča.
Zamišljen i posle dugog ćutanja, osloni štap na pult i tihim glasom mi reče.
„Kreni u Palmiru, grad Rimljana. Nije daleko. Tamo ćeš videti kamen cara Lagaša, poslednjeg vladara Uruka. Ove ljude iza naših leđa, povedi ih i nemoj se ljutiti na njih, pusti ih da jedu.“
„Zar ne vidite kako im fotoaparati padaju u supu?“, upitah ga. Slegnuo je ramenima i i lenjo krenuo ka izlazu.
U tom trenutku, čovečuljak napravi salto unazad, dočeka se na noge i doviknu mi:
„Žurimo se, možda će nam ukrasti auto!“
I danas ne znam da li je to bio san ili mudrost da život prihvatiš kakav jeste. Ili ponekad treba da te neko vodi u pravcu u kojem s vremena na vreme budeš van snova.
Okrenuo sam se ka šankerki i naručio još jedno piće, pogledavši u njen dekolte. Pogledala me i šapatom reče:
„Svinjo jedna!“
„Ništa, ništa. Samo vi jedite!“, rekoh joj.
Sišao sam u hol hotela i prišao grupi koja se upravo vraćala iz restorana. Predložio sam im da krenemo za Palmiru. Jedan je sedeo u fotelji, u uglu predvorja, jedna devojka nesrećno je povlačila suknju prema kolenima. Ostali su me gledali sa nevericom, uzdahnuše duboko i umorno me upitaše:
„Šta je to Palmira?“
„To vam je doživljaj!“, odgovorih.
III
Krenuli smo sutradan, rano ujutro. Kada smo se približili Palmiri, ugledao sam njenu panoramu okruženu sa svih strana zlatasto-žutom bojom, u podnožju sivom bojom peska i svetloplavom bojom iznad silueta ruševina koje su mi ličile na krezave zube. Po izlasku iz vozila, za koga su tvrdili da je autobus, bili smo okruženi kovitlacima peska i granama, kao u starim vestern filmovima. Hodali smo popločanim ulicama, klizavim od peska, tako da su se mnogi teturali i padali, kukajući da neće preživeti. Levo i desno nalaze se uske ulice, upravne na glavnu ulicu. Sve je ličilo na šah-polje.
Izašao sam na trg i ugledao slavoluk. U neverovatnom koloritu boja, okera, zlataste sa bezbroj nijansi, primetio sam jedan stub, sam za sebe u crvenom granitu. Ko su bili ti umetnici, pomislih? Znalački su stvarali kompozicije hramova, slavoluka, palata i dr. kao nestvarne kompozicije pejzaža. Prvi impersionisti pre impersionista?
Ugledao sam jedan ogroman kamen kvadratnog oblika, sive boje, usamljen nasred trga. Bio je ogroman i jedva sam se popeo na njega. Aha, to je izgleda tron cara Lagaša, kako mi je rekao onaj dvokrilni orman od čoveka. Iz ruksaka sam uzeo karton i olovku i počeo da skiciram slavoluk, i nešto u daljini što mi je ličilo na hram i rekoh:
„Sada imam vremena svog sveta!“
Zamišljao sam šta se nalazi ispod ruševina Palmire. Veliku dvoranu sa 100 stubova, levo i desno odaje, a iza njih prelep vrt na brežuljku, opkoljen bedemima. To je bio grad Akad, poslednja prestonica Sumera. Zatim su došli posle mnogo vekova Rimljani i napravili najveći grad posle Rima u Rimskom carstvu.
Sunce je počelo nemilosrdno da greje. Odjednom, ispred mene pojavio se jedan iz grupe, pitao me je nešto, ništa nisam razumeo. Rekao sam mu da skine belu košulju i da maše njom i ništa mu se neće loše desiti, jer su ovde veoma miroljubivi ljudi. Pogledao je moje crteže, slegnuo ramenima i otišao. Doviknuo sam mu:
„Čekajte te kod rimskog pozorišta!“
Rimljani, osvajajući nova prostranstva, slali su svoje legionare koji su osnivali vojne logore tzv. kastrume. Od vojnih logora, generacije su počele da grade naselja, i gradove. Tako je nastala Palmira, na ruševinama naselja starih mesopotamijskih plemena, posle 2000 godina.
Znate li kako je nekada izgledala Palmira? To je bio grad četvrtastog oblika svetilišta, posvećen bogu sunca Baalu. Svetilište sa hramovima bilo je okrenuto prema glavnoj ulici, koja se zvala Dačmanska, prelomljena na dva dela, u pravcu svetilišta i ka izlazu van grada. Na početku prvog preloma je trougaoni slavoluk, a u sredini grada četvorna kapija – tetrapilon. Sve sporedne ulice bile su pod pravim uglom. Na ulazima ulica, nalazio se korintski hram, trijumfalna kapija i pozorište. Između dve ulice bila je agora, ukrašena kolonadama i na krajevima Dačmanska vrata, kroz koju se ulazilo u Dioklecijanov vojni logor. Delovi kolonade bili su sastavljeni od slavoluka na visokim monolitnim stubovima, koji se i danas tu nalaze sa arhitravom od crvenog granita i konsolama u korintskom stilu, kao postament.
Po zapisima raznih putopisaca Palmira na vrhuncu moći brojala je oko 200.000 stanovnika.Gledajući ove ostatke,veoma je bilo lako zamisliti kako je osnovan jedan od najlepših i najpravilnijih urbanih gradova Starog veka.Sada sam shvatio Herodota.Jadničak,tumarao je godinama po Mesopotamiji, obilazio desetine plemena, udaljenih jedno od drugih 20 km, koji su svi govorili različitim jezicima i ništa ih nije razumeo. Ali imao je viziju kako su izgledali gradovi, čak je davao savete vladarima,kako treba da ih grade.
IV
U sanjarenju prekide me rulja koja je kao stampedo trčala prema meni urlajući da je sunce zašlo. Rekao sam im da čekam Boga sunca Baala da nam pokaže put povratka. Ako se ne pojavi,propali smo. Gledali su me kao ludaka, čak zabrinuto uspaničeni.
„A ko ti je to taj Bal?“, uglas upitaše. Nasmejao sam se u sebi i rekao da me prate do autobusa.
„Da li ste nešto fotografisali?“
Jedan iz grupe, kome se fotoaparat naslanjao na stomak, crven od piva, odgovori:
„Šta tu ima da se slika, sve same ruševine i neko kamenje!“
Setio sam se scene iz jednog filma.
„Tvoj zemljak general Paton, kada je 1943. oslobađajući Rim od Nemaca, gledao je sa Palatina rimski Forum. Očajan i tužan, reče: ‘ Gospode bože,kako su ovi Nemci bili primitivni, da bombardovanjem razruše ovakav trg'“, odgovorih mu besno.
Nisam ni sanjao da će se kasnije pojaviti nekakva zombi-stvorenja i maljevima rušiti Palmiru.
Krenuli smo za Damask, već je padao mrak. Gomila je pevala, neke nerazumljive melodije, srećna što je preživela. Seo sam na zadnje sedište i posmatrao Palmiru kako nestaje sa vidika, žaleći što sam je napustio. Stigli smo u Damask u ranim jutarnjim časovima. Dok sam čekao da mi donesu stvari iz hotelske sobe, razmišljao sam: bio sam i Ninivi, Vavilonu, Tebi, na zemljanoj humci ispod koje bio Memfis, u Karnaku i Luksoru, posmatrao piramide, za mene gomila kamenja, bez duše i života, međutim znatiželjan, ali ravnodušan. Ali Palmira je bila grad, umetnost, puna života i ljudi, koji su radili, trgovali, gradili savršeno, i napravili vezu za čuveni „put svile“.
Recepcionar me je dočekao i iza pulta izvadio štap sa srebrnom drškom.
„Imam nešto za Vas! Pojma nemam kako je dospelo ovde, ali znam da je to za Vas! Požurite, zakasnićete na aerodrom i sretan put.“
„Hvala!“, rekoh zbunjeno, lutajući pogledom po holu. Ugledah na izlazu čovečuljka koji je saltom izleteo na ulicu, vičući i mašući rukama.
„Tvoj prijatelj je u kolima! Javićemo se! Doviđenja!“
Nikada nisam saznao ko je bio taj ogromni čovek sa pelerinom i šeširom i taj kepec. A možda je to bio Bog istine i laži, ili je zasadio svet ružama i pticama ružičastog perja i stvorio raj za ljude, a njegov patuljak je bio pisar i sve zapisivao. Ko bi ga znao? Ne morate biti ni školovani istoričar, arheolog, umetnik, ne morate mnogo da znate, ili onoliko koliko mislite da znate. Čitajte korisne knjige, ponekad, ako možete, posetite mesta starih civilizacija.
Pokušajte ponekad, slobodno, da napišete o svemu šta mislite i što će vam pružiti zadovoljstvo, i nećete sigurno postati stručnjak po zanimanju, i ne morate, ali ćete uvek moći da uživate u onom što ste saznali, ono što niste znali.
Ne zaboravite! Aleksandru Makedonskom, kada je krenuo u prve pohode, Aristotel je napisao na vladarskom žezlu: „I to će proći“.
Dragutin Jerotijević, Pančevo
* Napomena: Ova priča je fikcija i ne treba je koristiti kao izvor. (Ali zato možete uživati u lepoj priči)