Priča sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“
Godine 1999, prvi put sam napustio „Staru damu“, Evropu i otišao kod sestre i zeta u Kanadu, u grad Hamilton.
Kada sam stupio ma tlo Kanade, druge po površini zemlje na svetu, bio sam zbunjen, uzbuđen i impresioniran kulturom i civilizacijom različitom od evropske. Čudesna flora i fauna nadahnjivale su me lepotom, opijale čula i svaki atom moje duše bio je ispunjen čudesnim blaženstvom.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Kanada je zemlja kontrasta, umereno tople i arktičke klime, zemlja velikih jezera na severu i Vinipega na zapadu. To je zemlja brojnih ostrva Arktičkog arhipelaga, delimično prekrivena lednicima i tundrama. To je zemlja smreke, kedra, javora i bresta. Njenim ravnicama se talasaju zlatna pšenična polja, a cvetovi lana se spajaju sa plavetnilom neba, bojama duge i zracima izlazećeg sunca.
Jednoga dana, sestra i zet su mi predložili da idemo na safari, da posetimo prirodni rezervat biljnog i životinjskog carstva. Posetili smo safari juna 2009. godine. Kada su se otvorile kapije rezervata, zanemeo sam pred neviđenim prizorom šarenila i lepote. Zapitao sam se: „Da li je ovo delo Tvorca ili Boga ili zakona koji određuju nastanak, oblike i kretanje materije u kosmosu?“. Mislio sam da sanjam, ali lavež, krici životinja i hor ptica vratili me u stvarnost.
Džipom smo se lagano kretali kroz ovo čudesno carstvo. Životinje koje se slobodno kreću uživale su na toplom, prolećnom suncu, u svojim čoporima, hraneći i mazeći svoje mladunce. Lavovi i tigrovi u ograđenom prostoru su zauzeli starešinska mesta i ljubomorno čuvali svoj carski presto. Graciozni hod gazela, šarenih zebri, dugonogih i dugovratih žirafa, kao i mnoge druge životinje stvarale su u meni nezaboravnu sliku i budile pomisao o sreći, pošto ta divna stvorenja ne znaju za ratove, bune, krizu, ljudsku zlobu, zavist, drogu, bogatstvo…
Kada nam je čuvar otvorio vrata u delu parka gde žive majmuni, pažnju mi je privukla jedna ženka žutog pavijana koja je na grudima ljuljuškala i uspavljivala mladunče. Njeni pokreti su bili nežni, topli, meki i majčinski – ljudski.
Najinteresantnije su mi bile šimpanze, od svih čovekolikih majmuna najbližih čoveku po intelegenciji i snalažljivosti. U jednom trenutku, jedno mladunče šimpanze je skočilo na haubu našeg džipa. Izvodilo je svoje zvučne bravure, vriskalo, podskakivalo i ispitivački nas je gledalo. Stekao sam utisak da je to za njega, a i za nas, bilo uživanje. Zatim se od sreće pomokrilo po haubi džipa. Poznato je da majmuni urinom obeležavaju svoju teritoriju i možda je tim činom želelo da i mi budemo deo njegovog prostora i čopora.
Kada smo se približili izlazu, gde nas je čekao unifomisani čuvar sa štapom, mladunče nas je napustilo, sa džipa je naglo skočilo i pobeglo svom čoporu. Bili smo tužni, a možda je i ono osećalo isto što i mi. Majmunčići pokušavaju da izađu iz ograđenog prostora, ali na izlazu dobiju batine i moraju da se vrate svom čoporu.
Padao je suton, pošli smo u obilazak paviljona sa pticama.
Bože, kakav kolorit, kakve boje i perje dostojno anđela! Sve se slivalo u jednu kupu raskoši, cvrkuta albatrosa, pelikana, kormorana, flamingosa… praćeno dostojanstvom crvenih ibisa. Ispred paviljona ptičijeg sveta, postoji bina za publiku. Ispred bine je veliki uređen prostor gde dreseri izvode razne vežbe sa sokolima, orlovima, pelikanima…
Odjednom sam čuo čudesne krike. Bili su to krici ždralova pri ritualnom plesu udvaranja, praćeni skokovima, piruetama, baletskim koracima. Uz uzlete. svojim izabranicama su donosili poklone – pregršt trave ili korenja. Zapitao sam se: „Da li čovek – muškarac treba od ždralova da uči kako se voli i izjavljuje ljubav?“
Pri odlasku iz ovog čudesnog carstva, krenuli smo prema jezeru. Ispred nas je išao dreser sa kolonom dresiranih slonova. Po njegovoj komandi, oni su ušli u jezero i počeli da izvode razne vežbe koje im je dreser naređivao i to: plivanje, gnjurenje, plesne igre, rvanje itd. Zatim je pala komanda da se postroje izvan jezera po veličini.
Kada je pala komanda da idu u bazu. u njihov paviljon, tada je postrojena kolona krenula. Najmanje slonče sa začelja potrčalo je pored kolone da zauzme mesto predvodnika. Dreser je oštro reagovao i naredio slončetu da se priključi koloni i povuče na začelje. Kolona je izgledala veličanstveno, slonovi su bili postrojeni po veličini, od najvećeg do najmanjeg i svi su se držali za rep prethodnog i tako otišli u bazu slonova.
Ovo je samo deo mojih utisaka, koji će mi ostati u sećanju do kraja života, uz večnu zahvalnost sestri i zetu koji su mi omogućili ovakvo zadovoljstvo.
Zahvalnica sestri:
Nema brata dok ne rodi majka, ni sestrice, bratske miljenice.
Sastanak je drag i mio bio. Rastanak će tužan biti.
Nemoj sestro brata zaboraviti.
Dikan Rosić,
Član „Kutka za kvalitetno starenje“
Crvenog krsta iz Kragujevca
Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu