Dok Evropski sud pravde sve više favorizuje ekonomski pristup zakonu, dotle se, pomalo neočekivano, prava čoveka na radnom mestu izgrađuju kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava
Sonia For razgovara sa prof. Melani Šmit i prof. Mišel Mineom za francuski Libération o tome da li zakonodavstvo Evropske unije štiti radnike.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Proteklih godina, čak je i sudska praksa Evropskog suda pravde (ESP) izgleda pratila naginjanje Komisije ka fleksibilnosti rada. ESP je, međutim, kroz istoriju EU bila pokretačka snaga u razvoju evropskog zakona o radu.
On je taj koji tumači zakon EU. Nacionalni sudovi mogu da posegnu za njim kada sumnjaju u interpretaciju evropskog prava i kada treba raspraviti nacionalni spor. ESP tada daje mišljenje.
Dugo je on tumačio socijalne direktive dajući im veći uticaj u zemljama članicama. „Ali danas izgleda da favorizuje ekonomski pristup zakonu, više nego socijalni: njegova interpretacija direktive o ugovorima rada na određeno vreme to prilično jasno pokazuje“, objašnjava Melani Šmit.
Konačno, jedna insitucija je pozvana, proteklih godina, u evropski zakon o radu: Evropski sud za ljudska prava. On, koji pre svega treba da se bavi građanskim i političkim pravima građana, sve češće se redovno izjašnjava o socijalnim pitanjima.
Na svom blogu, Mišel Mine ispričao je sledeću priču: Jedan grčki radnik sa HIV-om obratio se Evropskom sudu za ljudska prava. Na zahtev njegovih kolega, poslodavac ga je otpustio.
Radnik je smatrao da je njegov otkaz diskriminatorski. Oktobra 2013. godine, Sud je presudio u njegovu korist iako nigde Evropska konvencija o ljudskim pravima, na koju se oslanja ovaj Sud, ne spominje pravo na rad.
Ali Evropski sud za ljudska prava smatra da rad čini dobar deo privatnog života, iz člana 8 Konvencije. „Na nizu pitanja ove vrste, Evropski sud za ljudska prava izgradio je prava čoveka na radnom mestu„, zaključuje Mišel Mine.