Budućnost je isuviše važna da biste je proricali

Budućnost je isuviše važna da biste je proricali

Budućnost je nemoguće predvideti, ali, mnogo toga o njoj možemo saznati ako dobro pogledamo u ono što se danas dešava oko nas.

Mladica može postati drvo, ili se prelomiti, osušiti, ili je grom udariti pre nego što dođe u pozne godine svoje vrste. Nekada nije moguće ništa učiniti da se spreči da malaksa i strada pre vremena, ali, u mnogim slučajevima možemo je zaštiti, makar dok ne ojača dovoljno da se sama brani od onoga od čega može da se odbrani zdravo drvo.A čovek? Čovek prosečno živi sve duže, razmnožava se sve sporije, odrasta dugo, dugo stari, radi, i traže mu sve duže da radi. A, za sve to vreme, čovek želi da bude čovek, da se oseća kao čovek, da ga drugi dožive kao čoveka.

U mladosti je možda teže razumeti zašto treba sačuvati nešto od života, zdravlja, kapitala, i za stare dane. Ali, nema te mladosti koja ne ume pogledati u svoje bake i deke, ili svoje omiljene pisce, muzičare ili druge uzore, i u njima prepoznati, kako i u poznim godinama imaju isti onaj spektar osećanja, istu nadu u bolje sutra, isti žal za propuštenim, i istu nadu da će propušteno jednom nadoknaditi, oni, ili neki novi.

Budućnost ne treba proricati, pripisivati joj izvesnost ili neizvesnost, govoriti „neće to meni da se desi“, ili „ko zna šta će sutra da se desi“. Budućnost je samo novo juče. Novo, kao neizvesno, i juče, kao mnogo puta viđeno. Oba u jednom. Seme budućnosti svako od nas drži u ruci. Pre će nići ako ga već danas posadimo, jer sutra, bez danas, teško će se desiti.

Upoznajte Vaše danas, da biste znali svoje sutra. Pratite Penzin!

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *