Briga o starima – Još jedan zaboravljeni račun

Na blogu na svom sajtu, 4. septembra 2014. godine, Ekonomist je objavio tekst svog blogera koji se bavi troškovima brige o starima u budućnosti pod naslovom „Zaboravljeni račun“. Penzin prenosi ovaj veoma zanimljiv tekst u celosti…

– Građani zemalja članica Organizacije za ekonomski razvoj i bezbednost (OECD) žive četiri do pet godina duže nego u 1970-im godinama, i, u većini zemalja, dugovečnost se izgleda dodatno produžava. Troškovi, u smislu penzija, dobro su poznati, ali postoji jedna druga, često zaboravljena računica, a to je račun za pružanje zdravstvenih i socijalnih usluga za one u poslednjim fazama svog života. Ova tema je pomenuta i u odličnom izveštaju koju je uradio King`s Fund (A new settlement for health and social care).

Iako se izveštaj bavi prvenstveno iskustvima Velike Britanije, koja ima svoje karakteristike, ona ipak pokazuje stanje u čitavoj Zapadnoj hemisferi (a zaključci su zanimljivi i za čitaoce u našim krajevima – prim. Penzina).

Povećanje dugovečnosti ima svojih prednosti ali znači i da će oni koje bi ranije podlegli srčanim udarima, danas preživeli i kasnije oboleli od uobičajenih bolesti u poznim godinama kao što su Alchajmer ili demencija. Ove bolesti čine da ljudi koji boluju od njih vrlo teško mogu da prežive u modernom svetu bez pomoći.

Iako se mnoga deca svim snagama bore da brinu o svojim ostarelim roditeljima, ova situacija je ipak manje uobičajena nego nego što je bila ranije; delimično zbog „atomizacije“ društva, delimično zbog toga što su danas žene zaposlene na puno radno vreme.

Posledica je to da veći broj ljudi završava u domovima za stare gde imaju celodnevni nadzor. Ovo je izuzetno skupo, i to mogu da posvedočim s obzirom da je moja majka provela poslednjih sedam godina života u domu za stare obolele od demencije. Godišnji troškovi na kraju su dostizali 50.000 funti, uz to da su u početku bili pokriveni njenom ušteđevinom, a zatim delimično subvencionisani i od strane lokalne samouprave.

Ovo drugo je karakteristika britanskog sistema osiguranja. Kada je socijalna država stvarana nakon Drugog svetskog rata, Nacionalno zdravstvo (NHS) bilo je besplatno u trenutku korišćenja (što je dobrim delom ostalo i do danas). Sa druge strane, socijalno osiguranje finansiralo se odvojeno, tako što su lokalne samouprave nadoknađivale troškove državi.

Sada su finansije britanskih lokalnih samouprava u problemima; veliki deo novca dolazi od centralne vlasti, koja, u teškim vremenima (kao što su ovih godina), ovde često vidi prostor za uštede. Specifično finansiranje od strane lokalnih samouprava potiče od oporezivanja imovine a pokušaj da se ovo promeni tako što bi se troškovi preneli na sve građane pomogao je da se obori Margaret Tačer.

U suštini, trenutno povećanje troškova za brigu o starima pašće na onaj deo vlasti koji je najmanje sposoban da se izbori sa tim. Dodatno, pomenuti izveštaj ističe da sistem pravi razliku među pacijentima, pa će oni koji imaju rak biti lečeni besplatno pod zdravstvenim sistemom, dok će oni sa Alchajmerom morati da plaćaju troškove svoje nege.

Sledeći problematični aspekt je odnos između zdravstvene negge i troškova boravka. Ovo je veoma teško sračunati jer mnogi ljudi svoju socijalnu negu primaju kod kuće, i samostalno je plaćaju (i većina ovo verovatno preferira u odnosu na preseljenje u dom za stare). Oni ne dobijaju olakšice, dok oni koji su kritično bolesni (na primer oni u bolnicama), ne moraju da plaćaju ništa za svoj smeštaj.

Korisnici doma za negu starih su negde u sredini. Prema novim pravilima, korisnici će biti odgovorni za svoj smeštaj, do iznosa od 12.000 funti godišnje (što za mnoge znači da će im se odbijati i od državnih penzija da se isplate ovi troškovi).

Bilo bi čudno (i veoma skupo) da se troškove smeštaja i doručka u domovima za stare pokriva socijalno osiguranje. U praksi, međutim, teško je razdvojiti ova dva; mojoj majci trebalo je pomoći da ustane iz kreveta svakog jutra, i bilo joj je nemoguće da sama sebi priprema obroke.

Ovaj sistem sa tri nivoa veoma je čudan. Zato pomenuti izveštaj predlaže kombinaciju postojećeg budžetskog finansiranja za kućne posete, subvencije lokalnih samouprava za usluge socijalnih službi, i veće izdatke za Nacionalno zdravstvo.

Ove teme treba da budu rešene na nacionalnom nivou, kako bi mogao biti uspostavljen neki vid ujednačenog standarda. Ova administrativna promena čini se veoma osetljiva; trenutni sistem je rezultat istorijskog događaja (shvatanje da je državu u Drugom svetskom ratu branio ceo narod, te zaslužuje i da se država stara o njemu u mirnodopskim uslovima – prim. Penzina).

Tu se dolazi do začkoljice (koja se primećuje širom sveta) – ko treba da plaća koju uslugu. Troškovi će rasti u okviru sadašnjeg sistema sa oko šest milijardi funti godišnje na devet milijardi funti do 2025. godine.

Ovo je veoma osetljiva politička tema. Lično, nemam problem sa tim da je ušteđevina moje majke istopljena troškovima za njenu negu; zašto bi drugi ljudi plaćali poreze zato da bih ja ostao sa nasleđem? Veliki deo imovine ljudi je u obliku nekretnina, kojima se vrednost uvećala bez opterećenja porezima tokom godina života.

Nasledstva su primarni izvor nejednakosti (kao što je istakao Piketty) i ako verujemo u meriokratsko društvo (koje počiva na zaslugama, taletnima, veštinama pojedinca – prim. Penzina), treba da učinimo da svi građani započinju život sa što je moguće približnijim jednakim mogućnostima.

Ali, postoji veliki broj ljudi koji ne misle tako i koji svaki pokušaj koji bi umanjio imovinu naplatom nege starijih osoba vide kao „porez na smrt“ (death tax – popularno ime za nepopularan relativno veliki porez na nasledstvo u Velikoj Britaniji, SAD, i još nekim zemljama – prim. Penzina).

Jedan raniji izveštaj o socijalnoj pomoći, koji je uradio sir Andrew Dilnot, predlaže ograničavanje doživotnih troškova kućne nege koje plaća sam pojedinac korisnik; vlada je prihvatila ovaj predlog i ograničenje ličnih troškova do iznosa od 72.000 funti primenjivaće se od 2016. godine. 

Ali kao što izveštaj King`s Fund-a ističe, ovo ograničenje ima začkoljicu; lokalne samouprave treba da ispune potrebe pacijenta. Samo oni sa „značajnim“ potrebama biće pokriveni i ovo stvara dosta prostora za interpretacije, naročito kada su budžeti tesni. Postoje šanse da će se pojaviti i praktično lutrijski okvir za pacijente sa identičnim stanjem, pa će u nekim samoupravama plaćati svoje troškove, dok će u nekim drugim iste te usluge dobijati besplatno.

Tako izveštaj preporučuje da se onima sa „kritičnim“ i „značajnim“ potrebama (što su dve najviše kategorije) obezbedi besplatna zdravstvena zaštita (uključujući troškove smeštaja), nezavisno od njihovih mogućnosti, kroz nacionalno finansiranje. Troškovi ovoga bili bi oko tri milijarde funti danas, i narasli bi do pet milijardi funti u 2025. godini.

Ovo bi moralo biti plaćeno odnekle, i komisija predlaže različitte opcije, uključujući progresivnu naplatu TV programa, akcize na gorivo tokom zime, veće izdatke za obavezne doprinose za one starije od 40 godina, veće poreze na nasledstvo, i dodatno oporezivanje onih koji nastavljaju da rade posle 65 godine.

Po mom mišljenju, sve ovo zvuči razumno osim poslednjeg; treba da učinimo sve što možemo kako bismo podstakli stare da ostanu na poslu.

Ukoliko se ovo proširenje državne pomoći čini previše velikodušnim, izveštaj daje argument da bi Velika Britanija tako trošila 11-12 odsto svog bruto domaćeg proizvoda (BDP) na zdravstveno i socijalno osiguranje do 2025. godine; Kanada, Francuska i Holandija toliko troše sada, a trošiće i više do iste godine.

Brojni izveštaji na jedan dan dospeju u žižu javnosti; ovo je češće onda kada izveštaji dolaze iz privatnog sektora i predlažu veće poreze. Međutim, ovaj izveštaj bi makar trebalo da glasače i političare širom sveta natera da stanu i razmisle; kako ćemo plaćati negu starih ljudi? – piše Ekonomist.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *