Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Pre trideset i više godina, Trst je bio jedini grad gde smo se svi oblačili i kupovali gardarobu. Bile su organizovane ture, noću se putuje, a danju kupuje na čuvenoj pijaci Ponte-Roso. Kupovali su se plavi šuškavci, farmerke, jakne, zavese i mnogo toga što nije bilo kod nas. To je odisalo nekim standardom, imati na sebi plave rifle i italijanske cipele izgledalo je nekako nobles, u korak sa modom i tadašnjim vremenom. Iako ta roba nije bila nekog posebnog kvaliteta, svi smo je nosili sa oduševljenjem i svi smo joj se na neki način divili.
U to vreme, naš sin Ognjen završavao je četvrti razred osnovne škole. Kao i sva druga deca, poželeo je da mu za odličan uspeh poklonimo putovanje do Trsta. Nismo se nijednog trenutka dvoumili, jer on je punih deset godina bio jedinac do rođenja njegovog brata Marka. Svaku želju smo mu ispunjavali i radovali se zajedno sa njim. Dogovorili smo se da, jednog petka, Ognjen i ja krenemo autobusom za Trst i da se vratimo u nedelju ujutru. Toj odluci i tom poklonu smo se svi skupa radovali. Tata je ostao da čuva malog Marka, a nas dvoje, kao odrasli putnici, krenuli smo na put.
Prilikom ulaska u autobus, primetila sam da su putnici pretežno omladina i neke žene srednjih godina koje su se bavile švercom. Znalo se koliko se može preneti robe bez carine i kako da se ponešto sakrije od carinika. Nas to nije interesovalo, mi smo bili obični putnici sa jednom željom: da odemo do Trsta i da usput kupimo neku sitnicu. U autobusu je bilo oko pedeset putnika, svi su bili nekako veseli i tihim glasom su se obraćali jedni drugima.
Autobus je krenuto tačno u 19 i 30 časova, još je bio dan. Ognjen je sedeo kraj prozora i posmatrao sva ta zbivanja, sav oduševljen kako se napušta Novi Sad. Negde oko deset sati, mnogi su počeli da raspakuju svoje sendviče. Širio se miris salame, sardina i barenih jaja. Uz to, čulo se šuštanje celofanskih kesa sa keksom. Negde oko ponoći, vozač je napravio kratku pauzu za toalet i malo osveženje sa kafom. Nakon završene pauze, Ognjen je uveliko spavao na mom krilu.
Svi su se sa osmehom vraćali na svoja mesta tražeći pozu za spavanje. Mnogi su spuštali sedišta u položaj koji im je omogućavao da udobno zagrle svako svoj san. U autobusu je zavladao mir. Samo je vozač marljivo okretao svoj volan i jezdio kroz mrak. Bili smo na autoputu, u susret su nam dolazila vozila, a mi smo samo videli upaljena svetla koja su u različitim intervalima prilazila i nestajala. S vremena na vreme bi nas obišlo po koje putničko vozilo koje je išlo brže od našeg autobusa. Kilometri su se nizali, a mi smo se približavali granici sa Italijom.
Čulo se kočenje i škripa guma i, sa malim trzajem, autobus se zaustavio na graničnom prelazu. Kondukter je uzeo sve naše pasoše i odneo na carinu da se overe pri ulasku u Italiju. Mnogi su nastavili da spavaju, dok se obavi ta procedura. Počelo je da sviće, bilo je četiri sata izjutra. Svež vazduh je ulazio nesmetano u autobus što nas je prosto opilo.
Nakon dužeg čekanja, sve nas je probudio gromoglasni carinik, sa jednim „Dobro jutro!“ sa italijanskim naglaskom. Obzirom da smo Ognjen i ja sedeli na mestu pet i šest, on nam je bio nadohvat ruke. Svi pasoši su bili otvoreni i složeni jedan preko drugog. Pasoše je dao kondukteru i zamolio ga da ih podeli putnicima. Onda je iz svog levog džepa izvukao jedan pasoš i podigao ga uvis i rekao: „Božana Šimić ne može da pređe granicu jer joj je pasoš istekao prošle nedelje““.
Kada sam čula tu rečenicu, krv mi se zaledila u venama. Ustala sam bespomoćna, u autobusu je zavladao tajac. Svi su se nemo zgledali sa nevericom, niko nije mogao da mi pomogne. Pogledala sam u Ognjena – oči su mu bile pune suza, nekako zaleđenih. U glavi mi je odzvanjao neki sat koji je sekunde pretvarao u večnost. Na moje levo rame spustila se nežno vozačeva ruka i onda, kao iz neke daljine i nekog mraka, čula sam vozača koji kaže: „Drugarice, morate napustiti autobus, mi moramo krenuti dalje“.
„Pokupiću Vas večeras u povratku, čekajte me u mestu X. To je pet kilometara odavde. Stojte uz put.“ Te izgovorene reči primila sam kao neku presudu na koju se nisam mogla žaliti i koju nisam mogla osporavati, jer sam ja bila jedini krivac u svemu tome.
Sve oči su bile uprte u mene i svi su očekivali da uzmem stvari i dete i da izađem iz autobusa. Onaj nevidljivi sat u mojoj glavi udarao je i upozoravao da moram nešto učiniti i svoje majčinsko obećanje dato detetu nekako ispuniti. Osećala sam da nemam vazduha ni vremena, da ću propasti kroz autobus.
Iznenada, iz džepa sam izvadila novac i dala ga Ognjenu da nastavi put sam bez mene i da u Trstu kupi sebi šta želi. Momku koji je sedeo iza njega, obratila sam se sa molbom da ga povede sa sobom i da ga pripazi, a ja ću ih čekati negde uz put, na teritoriji Slovenije. U autobusu je zavladalo neko olakšanje i neka radost i čula sam glasna obećanja i nekih ostalih putnika: „Čuvaćemo Vam sina, ne brinite“.
Ognjen je onaj novac savio svojim malim rukama i stavio u svoj džep. Nagla sam se prema njemu, nežno ga zagrilila i poljubila i rekla mu: „Ti si mamin veliki dečko, ti to možeš i ti to znaš. Slušaj tog dečka i ne odvajaj se od njega“. Čula sam njegovo, kroz suze: „Biću dobar, mama“. Izašla sam iz autobusa sa praznom putnom torbom i gledala u njega kako odlazi od mene. Svi iz autobusa su mi mahali, a ja sam gledala u ručicu moga sina koji je mahao i slao mi poljupce.
Kada mi se iz vidometa izgubio autobus, ostala sam potpuno sama, na toj granici. Niko nije prolazio, samo se neki poveratac poigravao mojom kosom i pravio mi društvo. Stajala sam ko ukopana, noge su mi bile teške, nisam znala gde da krenem i da se maknem sa tog prostora. Iznenada, preda me je stao dvospratni autobus koga nisam primetila dok nisu zaškripale njegove kočnice. Autobus je bio plave boje sa nekim stranim registarskim tablicama. Dežmekasto lice vozača mi se nasmejalo i pošto je zaustavio autobus, raširio je ruke i kao da me je pitao šta tu stojim i koga čekam.
Ništa nisam odgovorila, samo sam se malo sklonila u stranu i nekako ramenima dala neki znak da ne znam zašto stojim i zašto smetam u saobraćaju. Vrata autobusa su se otvorila i vozač mi se obratio na nemačkom jeziku, nisam ga razumela, samo sam glavom negodovala i dala mu do znanja da ga ne razumem. U tom trenutku, prišao je onaj isti carinik i sa vozačem je razmenio par rečenica. Okrenuo se prema meni i rekao: „Kad završim kontrolu, ovim autobusom ćete otići do prvog mesta, a to je oko pet kilometara odavde“.
Dok sam ulazila u autobus, imala sam osećaj kao da je to neki svemirski brod, ta visina i toliko putnika. Ćutala sam kao kažnjeni đak, koji nema šta da pita niti koga. Poželela sam da ta vožnja traje što duže. Međutim, izuzetno brzo, autobus se zaustavio, vrata su se otvorila i vozač mi je rukom pokazao da izađem napolje, nasmešio se i napravio blagi naklon. Kao u snu, našla sam se kraj puta, u trenu obavijena dimom iz auspuha, ukočena čekajući da se raziđe.
Neko malo mesto uz put bilo mi je sa desne strane, još je spavalo. Ja sam, kao neki dežurni policajac, gledala gde da krenem, gde da uđem? Ili sednem. Jedina misao mi se vrtela tada u glavi, ne smem se udaljavati od puta da se ne izgubim. Kraj neke trafike, bile su poređane ploče na gomilu. Tu sam sela i osetila hladnoću betona koja me je nekako prenula iz svega toga što mi se desilo toga jutra.
U glavi mi je bio neki košmar. Nešto sam prihvatila mimo svoje volje i mimo razuma. Sebe sam krivila, a istovremeno bila ohrabrena svim onim tužnim pogledima koje su mi uputili putnici autobusa kada sam ga napustila. Bila sam sigurna u te ljude koje sam prvi put videla u svom životu. Pred njima sam se stidela svoje nesmotrenosti i nepažnje. Krenuti na put, a ne prekontrolisati važenje pasoša!
Prosto sam zurila u svoj ručni sat, i gledala u kazaljke koje su se lenjo pomerale kao da su mi terale neki inat. U to vreme, nije bilo mobilnih telefona da se nekom javim ili požalim, da me sasluša i da me malo ohrabri. Stalno sam gledala na put kojim sam došla. Razna vozila su se smenjivala, neka su žurila, a neka su išla sporije. Svako je imao svoj cilj i išao ka njemu.
Prvi ljudi koji su prošli kraj mene bili su neki čistači ulica. Zatim se zaustavilo neko dostavno vozilo sa hlebom i istovarilo ga u jednu prodavnicu. U toj prodavnici kupila sam pola hleba, nije bilo nikakvog peciva. Ponovo sam se vratila i sela na onu betonsku ploču i počela da jedem onaj hleb lomeći zalogaj po zalogaj. Sendviči su ostali kod Ognjena u njegovom ruksaku. Znala sam da će imati hrane, voća i vode. Na satu je pokazivalo devet sati, znala sam da se tada otvaraju prodavnice u Trstu i da će Ognjen krenuti da nešto kupi.
Nisam smela zalaziti dublje u to mesto, plašila sam se da ću se izgubiti i da neću naći put. U dva navrata, kraj mene je prolazila policijska patrola. Negde oko podne, ta ista policija zaustavila se kraj mene. Oba policajca su mi prišla i legitimisala me. Prvo pitanje je bilo zašto tu sedim toliko dugo i koga čekam. U par rečenica sam im ispričala moju tužnu, a istinitu priču. Bili su nekako zatečeni, prosto zbunjeni.
Tu, na tim pločama, bilo mi je nekako dobro, jer su ploče bile u hladu. Dan je polako odmicao, stalno sam mislila na Ognjena i pitala se da li je nešto kupio i da li je jeo sendviče koje sam mu ostavila. Negde oko dva sata, nisam mogla dalje izdržati, imala sam veliku potrebu za toaletom. Obratila sam se jednoj mladoj devojci koja je radila u onoj prodavnici hleba u neposrednoj blizini. Prvo me nije razumela i gledala me sva iznenađena. Šta ja to tražim tu, umesto hleba koji ona prodaje. Kada sam počela da molim na engleskom i tražim pomoć, kada sam ukrštala noge, ona se nasmejala i uputila me da odem iza prodavnice gde je bio toalet. Kao ponovo rođena, nudila sam joj novac koji je ona odbila da primi.
Kada sam se ponovo vratila na one ploče, bile su obasjane suncem, jer se hlad preselio na drugu stranu. Razmišljala sam, ako odem da čekam kraj puta, tamo je velika vrućina, kako izdržati do večeri. U tom momentu, kraj mene se zaustavila ponovo policijska patrola. Iz auta su izašla druga dva policajca koji su mi rekli da su oni druga smena koja je počela rad od 14 časova i da im je prethodna smena prenela moju nasvakidašnju priču. Pitali su me da li sam gladna ili žedna. Rekla sam da nisam i da mi ne treba ništa, samo da izdržim i da sačekam autobus iz Trsta sa mojim sinom Ognjenom.
Nastavila sam i dalje da sedim na istim onim pločama, ali pod suncem. Bilo mi je vruće, ali na neki način sam kažnjavala sebe da moram tu sedeti, jer bolje nisam ni zaslužila. Da li je to bio otkup za učinjeni greh? Ili inat protiv same sebe? Ponekog bi prolaznika videla da negde ide, ali se sve to dešavalo daleko od mene. Polako je sunce sedalo na obližnje brežuljke i spremalo se na svoj počinak. Vreme mi je i dalje sporo prolazilo. Prvi sumrak me je oterao sa tih ploča i krenula sam ka putu da mi negde ne pobegne. Stajala sam pet metara od puta i posmatrala reku vozila koja mi je dolazila u susret. Bila je neka uzbridica na putu, pa su vozila izgledala kao da klize niz neki veliki slap vodopada. Iako je padao mrak, to me je potajno hrabrilo, da će autobus brzo doći i da će biti kraj mojim mukama u iščekivanju.
Nebo je postalo tamno i nadvijalo se nad tom kotlinom. Nekako brzo je pao mrak i sve uvio u svoj zagrljaj. Samo je reka automobila sa upaljenim svetlima jezdila nekud prolazeći pored mene. Upaljena svetla su mi izgledala kao neki svici koji prolete kraj mene bez pozdrava i izgube se u mraku. Čekala sam i gledala uporno u sat. Putnički automobili imali su neka niska svetla dok su autobusi imali velika svetla.
Iznenada, nakon čitave večnosti čekanja, primetila sam da jedan autobus šalje signale, pali i gasi svoja svetla. Sklopila sam ruke i pogledala ih u nebo, uz krik prizivanja Boga. Da, to je bio onaj isti aubotus koji me je pre 17 sati ostavio na granici sa Italijom.
Vrata su se otvorila i prvog koga sam ugledala na njima bio je moj sin Ognjen. Zagrlila sam ga snažno, a suze su mi krenule da vrcaju iz očiju. Taj krik mog oduševljenja i radosti prekinuo je gromoglasni aplauz svih putnika u autobusu. Svi su se radovali i klicali našem ponovnom susretu. Osećala sam se kao da sam u nekoj areni, nekom ringu gde se aplaudira i proglašava pobednik. Ognjen je u tom danu postao veliki. Nije se opirao toj mojoj odluci, prihvatio je to bez komentara. Ja sam u sebi pobedila strah da on nije mali i da on to može.
To su bila neka druga vremena, neki drugi ljudi, neke druge granice između država i neka druga sloboda koje danas nema. Tražili smo u demokratiji spas, a mislim da se izgubila sloboda oko svih nas. To je bio istinit događaj na tom putu. Gledano iz ovog ugla, posle toliko godina mi je sve to neshvatljivo, kao da se to desilo nekom drugom i u nekoj drugoj zemlji, a ne kod nas i ne meni.
Kako sam bila smela za takva dela, a sad to u mislima ne bih ni pomislila, a kamoli poželela. Obuzme me neka nostalgija, pomešana sa strahom. Da li je moguće da je sve to tako bilo i da se u par sekundi zbilo! Kada sam ovu istinitu priču ispričala mojoj unučadi, Ognjenovoj deci, koji su sada približnih, odnosno istih godina, kao on kada se to desilo, Tija i blizanci Katja i Vasilije su me upitali: „Bako, kako si to smela?!“
Božana Šimić,
67 godina, ekonomista u penziji
Novi Sad
Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“