Bogati su počeli da rade više od siromašnih, a dokolica više nije znak društvene moći. Ona simbolizuje beskorisnost i nezaposlenost.
Dok je u XIX veku bilo pripadnika viših slojeva koji nisu imali predstavu šta znači raditi, a mnogi su radili sasvim malo, prosečni engleski radnik radio je 64 sati nedeljno. Hans-Joakim Vot kaže da ste u XIX veku znali koliko je neko siromašan po tome koliko je radio.
Redakcija časopisa Economist primećuje da su stvari danas drugačije. Bogati su počeli da rade više od siromašnih i izgleda da više nisu klasa dokoličara. Postoji nekoliko objašnjenja za to.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Jedno je povezano sa onim što ekonomisti nazivaju „efekat supstitucije„. Visoka primanja čine da je i dokolica skuplja: ukoliko bogati uzmu slobodan dan, odriču se mnogo više novca. Od 80-ih godina plate onih na vrhu značajno su povećane, dok su mala i srednja primanja ili stagnirala ili se smanjila. Ova rastuća nejednakost podstiče bogate da rade više, a siromašne da rade manje.
„Pobednik dobija sve“ filozofija moderne ekonomije pojačava efekat supstitucije. Povraćaj truda uloženog u pobeđivanje konkurencije može biti ogroman. I dok je čovek koji je 80-ih radio 55 sati nedeljno zarađivao 11% više od onog koji je radio 40 sati, razlika se na prelasku dva veka povećala na 25%.
Nekada su bogati ljudi bili u mogućnosti da prljave, repetitivne poslove daju drugima da ih obavljaju. Oni su se, umesto toga, mogli posvećivati „podvizima„: izazovnim i kreativnim aktivnostima kao što su pisanje i debatovanje.
Rad je u savremenim, razvijenim ekonomijama postao mnogo više zasnovan na znanjima. Mnogo je glamuroznih poslova. To znači da više ljudi mogu da uživaju u „podvizima“ na svom radnom mestu. Rad sada može da ponudi onu vrstu uživanja koju su bogati običavali da traže u slobodnom vremenu.
Sa druge strane, dokolica više nije znak društvene moći. Umesto toga, ona simbolizuje beskorisnost i nezaposlenost. Ovo potvrđuju i istraživanja – 2006. godine jedna studija je pokazala da Amerikanci sa prihodima domaćinstva većim od 100.000 dolara uživaju 40% manje u „pasivnoj dokolici“ (kao što je gledanje TV-a) od onih koji zarađuju manje od 20.000 dolara.
Siromašni su, sa druge strane, često i osuđeni na jeftinu vrstu zabave koju im omogućava razvoj sve pristupačnije tehnologije, a nemaju računa da dokolicu menjaju za izuzetno niske bonuse za prekovremeni rad.