Bilo jednom u Beogradu: Tužna sudba kontrolorska

Bilo jednom u Beogradu: Tužna sudba kontrolorska

Kome kontrolori u beogradskim autobusima mogu da traže kartu? Onome kome ne smeju ni da priđu?

Kišno predveče u Beogradu. Radni je dan. U autobusu broj 17 koji od Zemuna ide ka Ustaničkoj, nije velika gužva. Većina putnika sedi. Kontrolor, koji je rešio da vlažno vreme otera jakom rakijom, tetura se oko jednog putnika koji mu je očigledno poznanik. I priča pomalo zaplićući jezikom:

– Kome ja da tražim kartu? Kome?! Stalno nas upozoravaju: ‘Nemoj po kiši da izbacuješ školarce iz autobusa.’ Pa bre, i ja imam decu! Da neko izbaci moje dete, ja bih ga našao i pretukao. Izvini, kolega, ali tako ne može – priča kontrolor i nastavlja:

– A čim vidiš da je neko stariji, nemoj da ga „smaraš“ da mu tražiš godišnju. Vidiš i sam da je sigurno ima. A žene isto ne smeš da diraš. Kažu ’Moraš da proceniš’, sigurno se vraća sa posla, ne izgleda dobro ako ja, klipan, tražim od dame kartu! Nemoj ni studente, oni nikada nemaju kartu, a neće je ni uzeti. Mrzi ih da čekaju u redu – a zatim zaključuje:

– I kome, ja, molim te, da tražim kartu? Onome ćelavom što može da me sažvaće?! Ma idi, bre! Zato ja samo prođem, pa ko me primeti i da mi sam, finooo!“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *