Internet stvari (internet of things) označava povezivanje svih mogućih uređaja na mrežu, od računara i telefona do automobila, bele tehnike, kućne automatike, proizvodnje, itd. Ali, mi kaskamo za tehnologijom. Čak i ako nam je finansijski nedostupna, moramo imati mnogo više znanja, a pre svega svesti, šta ona može da uradi, da bismo znali šta mi da radimo. Majstor Dača je to znao…
Ova je priča posvećena uspomeni na Danila Davidovića – Daču, svestranog majstora, nekada davno radnika IMT-a, a kasnije i veštog maketara koji je pravio detaljne modele zgrada i gradova na CNC mašini svojeručne izrade, koji je voleo da uči i koji je umeo da se oduševljava ljudskim postignućima, kome je bilo jasno još davno ono što danas još uvek nije ni mnogo „učenijim“ glavama. U tekstu su obilato korišćeni njegovi citati, onako kako će autoru ovog teksta ostati u sećanju zauvek…
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Razvoj (bežičnog) prenosa podataka (informacija, kontrole, upravljanja) već danas omogućava automatizaciju na daleko višem nivou nego što je velika većina nas toga uopšte svesna. Da, znamo da na telefonu možemo gledati da li nam je upaljeno svetlo u stanu, ili da postoje automobili u kojima možemo bežično uključiti grejanje par minuta pre nego što sednemo u njih, ili da za par stotina možemo imati senzore na prozorima koji će automatski spuštati zavese kada temperatura u prostoriji postane neprijatno visoka, znamo i za dronove, ali…
Uskoro ćemo razmišljati o uređajima koji će samostalno moći da se priključuju na napajanje kada im je to potrebno, koji će moći da se „dogovore“ sa drugim uređajima kada koji može da pojača ili smanji nivo korišćenje energije tako da ukupan protok drže na optimalnim vrednostima. U ovom tekstu dajemo nekoliko primera automatizacije u različitim oblastima. Verujemo da i vaš utisak neće biti: „Ma ko zna kada će to biti moguće“, nego: „A zašto ovo već ne radimo?“
Automatizacija u poljoprivredi i stočarstvu
Poljoprivreda je možda najbolji primer dokle je stigla automatizacija danas, iako još ni blizu nije iskorišćena koliko je realno moguće. Kažemo poljoprivreda, zato što u ovoj oblasti mahom okolo nema drugih ljudi čija bi bezbednost bila ugrožena greškama u uređajima – mašine posao obavljaju na definisanim parcelama gde nema pešaka, itd.
Na primer, dron („kvadrikopter“) može obilaziti voćnjak i to bez daljinskog upravljanja već po unapred definisanoj putanji. Ovo bi plašilo štetočine a voćari bi dobijali precizne informacije šta se dešava i na vrhu krošnje. Po voćnjaku, malinjaku, vinogradu, mogao bi ići samohodni robot koji bi uzimao uzorke zemljišta, pratio rast trave (kosio?), uzimao uzorke voća, analizirao ih i automatski slao podatke upravnicima poljoprivrednog dobra putem interneta na računar i na mobilni telefon. Zvuči kao „za 10 godina“? Ne, danas su testiranja u toku…
VineRobot („vinski robot“), nezavisna samohodna mašina obilazi vinograd, prikuplja informacije senzorima, uzima uzorke (stepen zrenja zrna grožđa, rast vegetacije, sastav zrna, vlažnost zemljišta, itd), i sve podatke automatski šalje vinogradarima putem interneta. Isti projekat u narednim fazama predviđa i upotrebu dronova.
Sine, gledam kad pokazuju ove nove traktore, kao klima, kao udobno… Ma znaš koliko bi me bilo briga dal ima klimu i da li je udoban! Ne mogu da zamislim da platim nešto 50 ili 100 hiljada evra i da sedim u njemu! Ima računar u sebi, ima GPRS, zadaš mu koordinate njive i ostaviš ga da radi ceo dan, samo mu sipaš gorivo. Ako si čovek dovoljno sposoban da napraviš pare za takav traktor, valjda imaš pametnija posla nego da sediš u njemu po ceo dan… – tako je govorio majstor Dača o poljoprivredi.
Sa razvojem efikasnih vozila, i naročito vozila na električni pogon, kao i razvojem robotskih alata, organska poljoprivreda takođe može biti automatizovana. Robot može ući u baštu ili staklenik, pratiti sve klimatske parametre, rast ploda, zrenje, kontrolisati samostalno ventile i poklopce za regulaciju protoka vazduha, vlažnosti i temperature, a može i mehanički pleviti baštu sa velikom preciznošću odvajajući, na primer, pera mladog luka od travki. Mehanički precizan i brz rad robota, za plevljenje, branje, ili sakupljanje insekata štetočina (zlatica, vaši, puževa, gusenica), mogao bi zameniti prskanje i mnogo dosadnog i napornog rada čoveka.
Uz senzore u zemlji, ili dodatnu opremu, ovako automatizovane bašte mogle bi imati informacije o svakom plodu koji se u njima nalazi, računajući prema sastavu i veličini ploda tačnu količinu u svakom danu, omogućavajući poljoprivrednicima da računaju koliko će kilograma kada imati za konzumaciju i/ili prodaju. Iste informacije mogu koristiti i kupci:
- automatizovana bašta pošalje podatke na sajt ili aplikaciju
- korisnici, kupci, naručioci, pošalju svoje podatke – gde i kad žele isporuku koje količine i čega (putem interneta takođe i plaćaju)
- softver automatski sve razvrstava, šalje povratne poruke, mejlove ili SMS-ove kupcima da li je narudžbina potvrđena
- više poljoprivrednika može se umrežiti i sabrati svoje prinose pa bi im po istom principu stizale i ponude za veleprodaju na osnovu podataka koje bi od softvera dobijali kupci na veliko
- zarada bi bila jednostavno i precizno podeljena među poljoprivrednicima jer bi računar znao iz koje bašte, po kojoj ceni je uzeta koja količina (prema datumu i ceni za određeni kvalitet određenog dana)…
A šta bi poljoprivrednici radili? Osim što uvek mogu da ugase robota i sami sednu na hoklicu i pleve svoje biljke, mogu i da puštaju muziku biljkama, da ih miluju, da se šetaju između njih, da podešavaju robota, da se posvete promociji organske hrane, da idu na predavanja, na sajmove, na promotivne skupove za zdravu hranu, da eksperimentišu sa rasporedom biljaka u bašti – koja sa kojom voli da raste, itd.
Kada je reč o stočarstvu, već su potpuno (i komercijalno) razvijeni i sistemi za tzv. precizno stočarstvo (precision livestock farming – PLF) – koncept u kom farmu od dve do tri hiljade svinja opslužuje jedan čovek sa radnim vremenom od oko šest sati jer se sve svodi na automatizaciju. Ovde je uključena i automatska rana dijagnostika oboljenja respiratornih organa kod svinja – snimanjem i analizom zvuka kašlja (projekat firme SoundTalks iz Belgije).
Automatizacija u trgovini
Iz Srbije se to još uvek ne vidi jer vladaju neka druga pravila nekih drugih (nekoliko) ljudi, ali stvari se i ovde po malo menjaju. Kupoprodaja putem interneta je brža i jeftinija – jer ne mora da se u cenu „ugradi“ štampani marketing, uređenje izloga, „profesionalne“ fotografije, slabo plaćeni radnici, masovni otpis i povraćaj (polu-oštećene) robe, itd.
Svuda u svetu poslednjih godina gase se tržni centri. Ljudi više ne idu u „šoping“ da se „zabave“, pregledaju robu. Ljudi idu na internet da kupuju. Tako ne moraju u šoping da se prošetaju, nego mogu da se šetaju onako, zbog same šetnje, mada neki mogu i da ostanu po ceo dan kod kuće.
Sine, ma kakvi tržni centri, pogledaj šta se dešava. Onom je jeftinije da napravi magacin i pusti robote da kupe sa polica robu po spisku koju ti poručiš preko interneta, da pakuju i šalju. Isto tako i pune magacin i stalno ceo sistem zna gde šta stoji i koliko čega ima. Neće on više da ti namešta izlog, zapošljava radnike da po ceo dan slažu garderobu koju ti razvučeš, da zakupljuje prostor. To samo još ovde može, al neće ni to još dugo… – tako je govorio majstor Dača o tržnim centrima.
Neko možda voli da drži u rukama to što će da kupi, pa misli da nam to nikad niko neće oduzeti, ali… Pre 10 godina kod nas nije bilo internet prodavnica a danas se samo preko sajta Kupujem prodajem godišnje „obrne“ desetine miliona evra trgovine neposredno između ljudi (i ljudi i biznisa), a svako ko želi nešto da proda zna da mora da postavi fotografiju, da zaradi dobru ocenu od kupca, da daje tačne informacije, itd. Za prvih 25 dana februara 2016. godine pomenuti sajt imao je milion aktivnih oglasa – to je trgovina danas, ali još više trgovina sutra.
Pre samo 10 godina nismo imali servise dostave (osim monopola JP Pošte Srbije), ali nismo imali svi ni telefone koji mogu da naprave dovoljno kvalitetne fotografije kojima ćemo opisati proizvod koji prodajemo, niti smo svi imali internet, ako ne u kući, a ono bar kod prvog komšije. Danas to sve imamo a da pritom nismo ni svesni koliko je to doprinelo i razvoju sajtova kao što je Kupujem prodajem, i celom tom načinu trgovine.
Uskoro će kupovina putem interneta potpuno izbrisati koncept življenja u kom se ide „u grad“ da se nešto kupi. Prosto, moći ćemo ići u grad da radimo bezbroj drugih stvari osim kupovine. Ako ništa, bar se nećemo vraćati sa kesama u rukama – nošenje stvari biće posao kuriskih službi.
Sine, evo ti već prodaju i naočare za virtuelnu realnost. Sa njima, moći ćeš da uzmeš majicu u ruke i obučeš i vidiš se kako ti stoji, pre nego što nešto naručiš preko interneta. Imaćeš i rukavice sa senzorima da šalju signal koji će tvoji nervi poslati do mozga i mozak će to čitati kao „pamuk“, „svilu“, „najlon“… Razumeš? Kakve police, kakve prodavnice! – tako je govorio majstor Dača o kupoprodaji.
Čak i pitanje transporta roba, od hrane, preko garderobe, do knjiga i tehnike, može biti uređeno na potpuno drugi način nego danas – ukoliko uspostavimo vazdušne magistrale kojima će putovati dronovi koji nose robu, neće biti potrebe više čak ni za vozačima.
Ispravka: Nekoliko dana nakon pisanja ovog teksta naišli smo i na vest o potpuno automaizovanoj maloj lokalnoj samoposluzi u Švedskoj u kojoj nema zaposlenih osim vlasnika koji dopunjuje police. Vrata radnje ostaju otvorena 8 sekundi do sledećeg kupca (slično kao u bankama), a radnja je opremljena kamerama kao zaštita od krađe, ali, koncept se zapravo najviše zasniva na poverenju. Plaćanje se odvija putem aplikacije na mobilnim telefonima. S obzirom da nema radnika, i da noću nije veliki promet pa roba ne mora stalno da se dopunjava, radnja može da radi neprekidno – 24 sata. Više detalja pogledajte na linku ovde (YouTube video na engleskom).
Ili ovaj video u kom se vidi i robot kako nosi kutije…
Automatizacija u građevinarstvu i nekretninama
Stižu do nas vesti o eksperimentalnim zgradama koje se prave 3D štampom, ali u svim tim vestima ne pominje se suština – 3D štampa omogućava nam da konstruktivne elemente zgrade pravimo, ne onako kako smo navikli, i kako je jedino moguće tradicionalnim materijalima, već onako kako to radi priroda. Zvuči apsurdno? Pojasnićemo…
Armirano betonska, ili metalna, ili rešetkasta, ili drvena lamelirana greda, ima određena ograničenja odnosa dužine i preseka. Ali, bez obzira na materijale koje danas koristimo, na aditive, na proračune, nismo u stanju da napravimo konstrukciju koja bi imala formu jednog „običnog“ hrasta. Naše grede, toliko dugačke kao grane hrasta, i toliko daleko konzolno isturene kao grane hrasta, ne mogu imati presek dimenzija kao grane hrasta već moraju biti znatno „zdepastije“.
Razlog je u razlici procesa kojim nastaju grane hrasta i naše grede: drvo čine relativno tanke ali duge niti celuloze (oko 40cm), koje se prepliću na način koji vidimo i u mišićnom sklopu našeg tela. Upravo 3D štampa omogućava nam da u relativno bliskoj budućnosti možemo „oponašati“ ovaj složeni ali daleko efikasniji pristup u komponovanju konstruktivnih elemenata koje danas, kao i pre par hiljada godina, i dalje pravimo tako što kombinujemo jedan materijal da trpi pritisak (beton, blato, kamen) i materijal da trpi istezanja (čelik, bambus, trsku, konjsku dlaku).
Sine, moraš da razumeš da su materijali nebitni. Nema više to ekološki, ovakav onakav. Postoji samo ideja o zidu, pa ti staviš u čip u glavi kakav zid hoćeš da ti bude: kamen, cigla, beo, ili hoćeš prozor da gleda na Ajfelov toranj. To sve može. Ne zanima te od čega je to što dodiruješ jer misliš da dodiruješ ono što čip kaže mozgu da dodiruješ. Nema keramičar, nema lepljenje, nema hoblovanje, ima samo gotovo to nešto, neka površina, i to je to. Možda je nikad u životu i nećeš ni videti kako izgleda – tako je govorio majstor Dača o građevini.
U praksi, ovo bi značilo da konstruktivni sklop cele zgrade može da se napravi korišćenjem višestruko manje mase materijala zato što je on iskorišćen u optimalnom obliku (danas dobar deo svake grede zapravo i nema neku funkciju nego je tu zato da greda bude „ravna“, ili nam je prosto jednostavnije da je napravimo ravnom umesto, na primer, konusnom).
Ovakve zgrade biće otpornije na zemljotrese jer, kao što vidimo kod svakog drveta, takva prirodna konstrukcija izdržava veoma velike sile (na primer, snažne udare vetra).
Međutim, onda dolazimo do sledećeg pitanja: „Čime ćemo obložiti konstrukciju koja je napravljena 3D štampom?“
Već danas smo navikli da više ne možemo dodirnuti „zid“ već se preko njega, ili umesto njega, nalaze gips-kartonske ploče. Na sličan način sutra će tu biti površine koje će moći da oponašaju različite materijale, boje, teksture. Ako se i dalje ima utisak da je ovo „daleka budućnost“ podsetićemo na ono što se često pominje na Penzinu – deca rođena danas videće 22. vek!
Automatizacija kao bauk i programiranje kao lažna nada
Da, automatizacijom ljudi će izgubiti radna mesta. Međutim, tu postoje dva pitanja na koja obično ne odgovaramo: Kakva radna mesta? I šta će raditi ako ne kopaju rudnike, ne voze dostavna vozila, ne pleve bašte, ne voze traktore, ne stoje u radnjama i čekaju mušterije da probaju patike. Penzin je često pisao o ovome, potražite na portalu.
Da, postoji verovanje da će se ljudi onda baviti programiranjem. Međutim, zaboravljamo da softveri rade po jasnim, predefinisanim matematičkim pravilima, te su kao takvi pogodni i sami za automatizaciju. Drugim rečima, softveri već danas pišu softvere, i biće sve bolji u tome. Penzin je često pisao o ovome, potražite na portalu.
Da, postoji problem privatnosti i bezbednosti podataka. Međutim, automatizacija repetetivnih poslova ostaviće nam više vremena da se obrazujemo i da pričamo kako ovo da rešimo. Kakve zakone da napišemo? Kako da osiguramo servere, saobraćaj i infrastrukturu? Kakve alternative da obezbedimo. Penzin je često pisao o ovome, potražite na portalu.
Da, postoji i scenario u kome će mašine zaratiti sa nama. Postoje onoliki poznati filmovi o tome. Ali, to je već daleka budućnost. Bar 5-6 decenija ne moramo da se brinemo za to. Naravno, čim se pojave prvi znaci opasnosti, Penzin će blagovremeno pisati i o tome.
Budućnost je neizvesna, ali mi ćemo biti daleko sposobniji da se izborimo sa njom ako pretpostavimo što više scenarija. Pre 30 godina, u razvijenom svetu, 21. vek zamišljali smo kao kulminaciju svega najboljeg iz 20. veka i nekako smo potpuno uljuljkani, nespremni, dočekali sve ovo što nam se desilo „posle 2000“ (nama se, ovde, taj šok počeo 10-ak godina ranije, pa se zatim i ponovio)…
Pre 30 godina završavao se Hladni rat, gledali smo u svemir, shvatili da smo dovoljno bogati da blagostanje može da se preliva i na one kontinente iz kojih smo isisali sirovine i materijale za naše blagostanje, a onda… Onda danas sve kao i posle Drugog svetskog rata: ratovi za resurse i kontrolu teritorija, povlačenje granica ekonomiji i ljudima, rasizam i političko licemerje, potrošačka ekonomija, zagađenje planete, trka u naoružanju, medijska propaganda. Ako bismo nešto dobro mogli da izvučemo iz okruženja danas to je da sve ovo posmatramo kao drugu šansu da ovoga puta ne budemo naivni da budućnost zamišljamo samo kao obećanu zemlju, ali ni samo kao bauk, već da budemo spremni na sve. I ne moramo biti proroci, filozofi, ili naučnici da bismo razmišljali ono što donosi budućnost. Više nego dovoljno jeste da pokušamo da budemo kao majstor Dača.
Mladen Bogićević