10 razloga zašto toliko (ne) volimo petarde

10 razloga zašto toliko (ne) volimo petarde

Kako preživeti sezonu praznika, ovaj… petardi? Osim onih koji petarde bacaju, ovoj „zimskoj“ čaroliji raduju se još samo oni koji ih prodaju. Ushićenje ove dve „interesne“ grupe svake sezone pokazuje se kao jače od očajanja svih ostalih. Zašto?

Rešenja ne može biti ako ne razumemo problem, i svaki poziv na strogoću jednako je uzaludan kao i nada da će petarde utihnuti. Ovaj tekst je mali doprinos razumevanju problema, a za rešenje još dugo nećemo biti zreli, ni oni koji petarde bacaju, ni oni koji su petardama terorisani.

Podsetimo se nekih razloga zašto toliko (ne)volimo petarde…

1. Zvuk nas ushićuje

Intezivan zvuk, instiktivno prepoznajemo kao znak za opasnost. Hiljadama godina pre pojave petardi, ili pre pojave baruta, glasan zvuk mogao je biti: grom, krik upozorenja člana plemena ili krik bola od rane neke velike ili manje zverke, ili zvuk lomljenja grana sa kojih se na nas bacao neki udav, ili prodorno pucketanje grančica u grmu iza nas u tihoj prašumi.

Zvuk nas ushićuje jer nas strah, i naša adrenalinska reakcija na strah, ushićuje. Na kraju krajeva, zvuk je energija – zvučna energija.

I danas se mnogi plaše glasnog zvuka, ali daleko veći broj ume da uživa u njemu, i u zvuku i u „strahu“. Da nije tako ne bi bilo brze vožnje i zvuka motora sportskih automobila, glasne muzike sa moćnih zvučnika u luna-parkovima, pa čak ni drvenog čekića na sudijskim katedrama širom sveta.

Za pravu dozu straha „od zvuka“, onu u kojoj možemo da uživamo, potrebno je da intezivan zvuk očekujemo. To je ključni faktor. Bez njega, umesto ushićenja ostaje samo goli strah.

Pored zvuka, ushićuje nas i iskra, svetlo, koje još od pećina predstavlja za nas nešto važno i svečano pa imamo i danas ukrasne sveće i svećice, slavske sveće, rođendanske svećice, prskalice, itd.

Petarde su simbioza zvuka i svetla. Kako se onda ljutiti na decu što ih toliko vole?

2. Naše ushićenje traži jači zvuk

Kada naše uzbuđenje nije prouzrokovano glasnim zvukom već dolazi iz nekog drugog izvora, osećamo da nam glasan zvuk nedostaje. Proizvodimo ga vriskom, ili udaranjem šake o sto ili koleno. Snažan zvuk i uzbuđenje su povezani dvosmerno.

3. Mi volimo da se puca

Tradicija pucanja (barutnog punjenja u puškama, pištoljima, ili petardama), sve i da uzmemo da je sveprisutna, nije preterano stara. Barut jeste prisutan na ovim prostorima još od srednjeg veka (na primer, iz više izvora znamo da su obe strane u Boju na Kosovu imale topove), ali „pucanje“ nije moglo biti običaj sve do 17, verovatnije do 18, pa i početka 19. veka.

Nažalost, „tradicija pucanja“ se najčešće uzima kao glavni razlog za teror petardi. Ovo „objašnjenje“ prate uglavnom i komentari o „zemlji ludaka“, „divljaka“, i slično. Ovo bi možda moglo da se nazove argumentom da pucanje (petardi, oružja, vatrometa ili poletanje spejs-šatla) nije primljeno sa jednakim oduševljenjem svuda u svetu.

Identifikacija samo jedne nacije sa „obožavanjem“ praskavog zvuka, i ponos ili pokuda zbog toga, potpuno je promašeno viđanje na više nivoa: antropološki, istorijski, itd.

4. Petarde su opasne (ali nedovoljno)

Petarde jesu opasne, ali, u praksi, to je uzaludan argument. Jednostavno, procenat (samo)povređivanja petardama je ipak relativno mali da bi opasnost od petardi bila šire prepoznata bez obzira na upozorenja i pojedinačne primere.

Ili, prosto rečeno: malo ljudi zna za primer iz svog okruženja da se neko povredio na ovaj način, te, bilo to pogrešno ili ne, preovladava mišljenje da do povreda dolazi samo kada je neko „nespretan“.

Zato ovaj argument, kao i svi slični, u glavama onih kojima je upućen, pre zvuči kao poruka da su nespretni, nesposobni, da petardu bace, da je to još jedna stvar na svetu koju mogu samo veliki… Šta mislite, koja će biti njihova reakcija na ovakve poruke?

5. Petarde su jeftine

Postoje mišljenja da roditelji deci daju „previše“ para pa ona imaju da kupe toliko petardi. Međutim, (skoro) svako dete može da kupi dnevno makar jednu petardu. A petarde (skoro) niko ne baca kada je sam.

Pet klinaca sa pet petardi je već mala „artiljerijska“ baterija.

Ovo je i glavni razlog zašto je prodaja petardi toliko unosan posao, pa verovano i zato nikom u vlasti ne pada na pamet da se ozbiljno pozabavi time: zabranom ili strogim ograničavanjem uvoza, akcijama protiv uličnih prodavaca i jačom kontrolom firmi koje ih prodaju.

Veliki „igrači“ (uvoznici) na tržištu petardi imaju u rukama savršen proizvod za zaradu:

  • jeftin je
  • traje nekoliko sekundi
  • izaziva neku vrstu „zavisnosti“
  • stvaraja identitet grupe te se bez njega oseća „praznina“
  • cilja mlađe osobe kojima često nedostaje mnogo toga drugog
  • uzbudljiv je, opasan, mističan, i uveseljavajuć (bar za one koji znaju kada će prasnuti).

6. Petarde su faktor zajedništva i metoda učenja

Grupa dece uživa u svakoj petardi (tačka 1) koju baci neko iz grupe. Varnica paljenja, gorenje, let, čekanje da pukne, pucanj i bljesak… ceo taj proces okuplja pažnju grupe dece, jednako kao lansiranje rakete, pa čak i kao što pušače ne drži samo nikotin, već i ritual paljenja cigarete.

Pored toga što nerviraju komšiluk, bacajući petarde deca i:

  • rade zajedno
  • uče i eksperimentišu
  • komuniciraju i zbližavaju se
  • postaju neka vrsta „tajnog“ društva što često uzbuđuje i daleko starije i „ozbiljnije“ osobe
  • uče o novcu, racionalizaciji, planiranju.

7. Petarde su glas onih bez prava glasa

Petarda omogućava svakom desetogodišnjaku da se „oglasi“ celom komšiluku ali tako da mu roditelji ne prepoznaju glas, niti da ga vide u zimskoj tamnoj večeri.

Ne treba zanemariti ni okruženje u kom se bacaju petarde:

  • sezona praznika
  • zimski mrak (već posle 17 časova pa mlađa deca imaju osećaj kao da su napolju leti u ponoć)
  • zimska tišina (zatvoreni prozori, puste ulice, parkovi i blokovi) u kojoj svaka aktivnost dobija „na značaju“ – deca ovladavaju prostorom oko njih.

8. Petarde zimske večeri čine nepodnošljivim i opasnim

Prasak petarde u naselju između objekata odjekuje nekoliko puta snažnije odbijajući se od svog tog asfalta, betona i zidova među kojima živimo. Desetine takvih pucnjeva za veče previše su da nas ne poremete, a premalo da se na njih naviknemo.

Tako je u stanovima, još gore je kada smo na ulici, na putu do prodavnice, do kontejnera, do autobusa. Nema tog čoveka kome srce ne preskoči ili bar malo poskoči kada iza njega nešto pukne, a naročito kad pukne petarda, ili dve, ili pet.

9. Petarde smetaju svima

Bacanje petardi ugrožava mir svih osim onih koji ih bacaju i onih koji im prodaju. Međutim, ako petarda smeta zdravom, snažnom, odraslom muškarcu, koliko tek smeta onim ostalim?

Kome naročito smeta pucanje petardi:

  • bebama, u kolicima, u krevecima
  • trudnicama i mladim majkama koje doje bebe
  • životinjama – psima i mačkama, lutalicima i kućnim ljubimcima
  • retkim pticama koje nas ni zimi ne napuštaju i ostaju da žive uz nas
  • osobama koje su bolesne, hronično, il zbog nekog zimskog virusa
  • starim ljudima (ne, nismo svi gluvi k`o topovi i zvuk petardi nam ozbiljno smeta).

10. Petarde neće nestati

Nekad su bili „topovski udari“, ili kuglice od kudelje u „pištolju“ napravljenom od zove, ili razne konzerve i dezodoransi u vatri, ili čegrtaljke, ili crkvena zvona, ili počasni plotuni. Danas su to petarde i još dugo će biti tu.

Ne možemo da utihnemo grad. Možda možemo da se bolje razumemo. Možda možemo da čujemo petarde ušima dece, i da pokušamo da im objasnimo da nisu ni prvi ni poslednji na svetu koji se okupljaju oko zvuka i te iskre, vatre.

Možda da pokušamo da im objasnimo da ih zaista čujemo i bez tih petardi, a da nama one zaista smetaju. Možda da pokušamo da im objasnimo, da ih nipošto ne bacaju, ali ako ih već bacaju, kada i kako da ih bacaju, a kada to nipošto da ne čine.

A one „matore konje“… Njima nek se bavi policija. Malo ih je pa neće ugroziti prodavce, legalne i nelegalne, a i mi ćemo možda imati više razumevanja i strpljenja za prave klince koji to i treba da ostanu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *