Žive veze sa mrtvima

Nezdravo je ponašanje savremenog čoveka koji negira postojanje veze sa dragim ljudima koji više nisu među živima. Ako je osoba nestala fizički, živa je još uvek naša veza sa njom

„Juče baš, slatko sam se smejala sa svojom majkom. Sedela sam u kantini preduzeća i bila prisiljena da slušam dve žene koje ne poznajem. Njihov razgovor je bio dosadan, pun praznih fraza. U jednom momentu, jedna od njih je uzviknula: ‘To je mnogo super!’ I odjednom, ispred mene se našla moja majka ludo se smejući.“

Sarina (37) majka umrla je od raka pre pet godina. Tokom dve godine, bol, svakodnevna i oštra kao sečivo, sprečavala ju je da živi normalno. Zatim, napadi plača su se proredili i, iako je patnja zbog odsustva još uvek bila osetna, transformisala se u tiho unutrašnje prisustvo.

Danas, Sara kaže da proživljava živu vezu sa majkom: „Osećam je pored mene, srećnu i smirenu, u saučesništvu koje nema nikakve veze sa poricanjem njene smrti. Teško je objasniti, shvatiti.

Pored toga, stariji brat mi je rekao da mu je sve to čudno, ustručavao se da kaže ’infantilno’ ili ’bolesno’, ali zvučalo je tako. Zbog toga, ne pričam o tome nikome.“

Nije uvek lako evocirati svoj odnos sa preminulim u kulturi u kojoj „oplakivati“ znači progutati što pre svoju bol i „biti pozitivan“ kako se ne bi smetalo živima i onima koji se dobro drže. „Izgubili smo mnogo od naših sposobnosti da shvatimo mrtve, njihovo postojanje, njihov nastanak“, piše psiholog Tobi Natan (Tobie Nathan) u knjizi „La nouvelle interprétation des rêves“ (Nova interpretacija snova).

Dodaje: „Jedini uticaj koji dopuštamo mrtvima, to je emocija koju osećaju oni koji su ih nadživeli. Ali i nju smatramo znakom zamišljene zavisnosti, ostatkom deteta u srcu odraslog čoveka.“

Treba prihvatiti najbolje i manje dobre zajedničke trenutke, uspostaviti vezu saučesništva i ljubavi sa preminulim. Jer ako je voljena osoba nestala fizički, naša veza sa njom još uvek je živa.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *