Vidoje (Aleksinac): Na Tremu

Vidoje (Aleksinac): Na Tremu

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Fotografija: Saša Rančić, “Devojački grob – Još jedan pogled na Trem”

Od Donjeg Dušnika (nadmorska visina 430 metara) do Trema, najvišeg vrha Suve planine (nadmorska visina 1.810 metara), treba pešice preći dvadesetak kilometara. Treba požuriti sa penjanjem na Trem, visina mu stalno raste. (Pre šezdesetak godina Vučko se na Trem popeo za pet sati; pre dvadesetak godina – trebalo mu je sedam sati!)

Sa Trema je na sve strane izvanredan pogled. Ne znaš na koju stranu da gledaš; stalno se okrećeš na sve strane, i gledaš, i diviš se i ne primećuješ da je već mrak. Za prenoćište na celoj Suvoj planini nema nikakve kolibe; nema ni sena (seljaci ne kose travu, ako je ranije pokošena, izgorela je; poslednjih godina stalno su požari po celom grebenu planine).

Vučko je sam; ovde će da spava u vreći, pod vedrim nebom. Ali, kako da zaspi? Ako čovek živi u gradu, spavanju ne smeta buka automobila; ako je u selu – smeta mu lavež pasa, svađa pijanaca; ako su svi pospali – javljaju se ptice, zrikavci, popci… Ako je spavao u planini (na Babičkoj gori, Tari, Zlatiboru…), tu je šuštanje, zavijanje vetra… – ovde je potpuni mir! Ništa se ne čuje, nema nikakve buke, prostiru se samo mirisi trave, lekovitog bilja.

Ako hoćeš da prošetaš, da razgledaš po mesečini, savetovao bih ti da se od stuba koji označava visinu udaljiš prema zapadu, da ne bi „zinul ko Dragovac za krompir“, da se ne strovališ u bezdan koji počinje na dva metra istočno od stuba, a nema nikakve ograde…

Zanemećeš od lepote kada odskoči mesec. Nećeš znati ni gde si, ni ko si! Nikakvog šuma… Pa, ovo je tek stvorena zemlja; bogovi većaju kojim narodom da je nasele.

Vučko se uvlači u vreću za spavanje. Prvi put (sam) spava na Tremu, a da „bolje razmišlja“ – nekoliko puta poteže iz dedine čuturice.

Polusan… Krupne misli mu se vrzmaju po velikoj glavi…
…Pre više miliona godina, kada je planirano stvaranje Balkanskog poluostrva, odlučeno je da se nasred poluostrva napravi nekoliko kilometara visoka planina koja bi upirala u nebo da bi bogovi, kada ostare (kasnije se saznalo da bogovi ne stare) lakše silazili na zemlju. Sigurno se kod onih, koji su izvodili te radove, promenila vlada, pa već napravljenu visoku planinu novi vlastodršci odlučiše da razvuku pravcem sever-jug. U toku razvlačenja, valjda zbog nekih sankcija, obustavljena je isporuka pogonskog energenta za razvlačenje planine, te posao ostade nezavršen. Ostade nezavršena skamenjena planina koja liči na okamenjenog guštera sa dve glave (planinu su razvlačili na dve strane): jedna, koja je vukla na sever, završava se Babinim zubom na Rajcu; druga (vukla je na jug) je iznad sela Ljuberađe. Planina se zove „Suva“ (bezvodna je). Iako (rekoh, zbog promene stranačke vlade) posao ostade nedovršen, delo ipak nije izmaklo oku Feliksa Kanica koji ovaj kraj (zbog lepote) nazva „rajski predeo“.

… Spavač (Vučko) se probudi. Ko je stvarao svet, ko je odlučivao o sudbini pojedinaca, čitavih naroda?… Vučko ponovo poteže iz čuturice, ponovo zadrema. Na pređašnji san, nadovezaše se događaji iz sedamnaestog veka stare ere.

…Besni rat pod Trojom. Bogovi sa Olimpa (oko dve stotine kilometara daleko od Troje) posmatraju bitke i odlučuju ko će od boraca da pogine, ko da se proslavi… Boginja Afrodita zapazi dražesnu Jelenu, odbeglu ženu grčkog kralja Menelaja, zbog koje je došlo do rata. Jelena je lepotom mogla da začara i bogove. Njen osmeh… najpre lebdi oko njenog lica, zatim oko cele njene pojave; lebdi, prostire se, prenosi se na sagovornika, zatim na sve koji pogledaju na nju. „Bože, pa ona je lepša od mene!“ – izbezumi se boginja, lice joj se izobliči od zlobe… Boginja odjuri Zevsu, požali mu se, obeća da će mu dati sve što zaželi… ako uništi sve u Troji. Bog-švaler Zevs, šef bogova, usliši njenu molbu, naredi bogovima i… znate već kako se završio Trojanski rat.

…Već je duboka noć. Vučko se ponovo lati čuturice i nastavi da razmišlja. Polusni i polujave se mešaju.
Na Tremu, dvadeset i tri veka posle rata pod Trojom, grčki i slovenski bogovi rešavaju koji narod da nasele u ovaj božanstveni predeo. Među grčkim bogovima i boginjama nema ni Atene ni Afrodite; ne zato što su ostarele (rekosmo: bogovi ne stare), već su ih bogovi odstranili da ljudima ne donose nevolje…

…Posle duge rasprave, prepirke, svađe – bogovi odlučiše da u ovaj kraj nasele bogobojažljiv, vredan, hrabar i pošten narod – Srbe. (Galamu, svađu bogova u polusnu je polučuo polupijani Vučko.)

Svađa bogova probudi Vučka. Pokvasila ga rosa, ali nije nazebao; ni sad mu nije hladno. Pored njega je uz kamen uspravljena dedina čuturica, prazna. „Sigurno je isparila.“ Kako neobični snovi! Samo ovde, na Tremu, mogu da se pojave ovakvi snovi.

Leškariće još malo.
Nastavi da razmišlja.
Ponovo zadrema.

Srpskim junacima, umesto bogova i boginja, pomagale su vile.

…Pobratimi Marko Kraljević i Miloš Obilić „lomatali su se po planini da ne bi bili izručeni – po rečima publiciste Mikana Milanovića – nekom tribunalu“… Marko je bio mnogo ogorčen: Musa Kesedžija je počinio niz zlodela, njega niko ne traži za tribunal jer se neka Arbanaskinja udala za nekog (belo)svetskog moćnika. Marko se od muke (zbog nepravde) opio, tako i njegov konj. (Marko će se kasnije razračunati sa Kesedžijom).

Sada Marko i Miloš jašu kroz planinu. Šarac, mamuran od vina kao i njegov gospodar, posrće; Marko čas drema, čas spava. On (Marko, ne Šarac) zamoli Miloša da mu nešto otpeva. Miloš zapeva tako lepo i glasovito, tako lepo – da ga ljubomorna vila pogodi dvema strelama: u belo grlo i junačko srce. Marko pojuri vilu, ona polete nebu pod oblake; Marko hitnu buzdovan i obori vilu (na zemlju).

– Čuj, ti! Odma, kako znaš, da mi izlečiš pobratima Miloša, inače, već znaš, kod mene nema zajebancije! – reče Marko toliko ljut da nije govorio u desetercu.

Kad vide tvrdo, vila ubrza: – Oću, oću bata-Marko, odma ću ga izlečim!

– Dobro, kad ga izlečiš, dođi pod moj šator da se naplatimo!

Vila pogleda njegovu topuzinu i ushićeno odleprša da po planini traži lekovito bilje da leči Miloša.

Kad izleči Miloša, kas se raskusura s Markom, vila postade Marku posestrima. Kad Marku beše t v r d o (u megdanu s Musom Kesedžijom), Ravijojla spasi Marka rekavši mu: – Gde su tebi guje iz potaje?

Sada je prva decenija dvadeset prvog veka. Na Tremu nema ni ljudi ni stoke. Poslednjih godina, Trem posećuju samo planinari. Sem stuba sa oznakom nadmorske visine, na celoj Suvoj planini nema nikakvih znakova civilizacije.

Vidoje Cvetanović, 79 godina,
profesor u penziji, GC „Jelenac“ Aleksinac


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *