Kompanije koje nude lekove, tretmane, proizvode, usluge, spremne su da plate više za kontakt osoba koje „više“ pate, ili osoba koje pokušavaju da pronađu rešenje za svoje bližnje…
Široka upotreba interneta otvorila je nove mogućnosti sakupljanja i obrade podataka koji se često nazivaju „zbirnim“ (meta-data). Međutim, treba biti pomalo naivan pa ne razumeti da je u svakom „zbirnom podatku“ lako prepoznatljiv set naših pojedinačnih ličnih podataka.
Između ostalog, ovo je stvorilo i ogromno tržište trgovine kontaktima i ličnim podacima korisnika (mejl adrese, interesovanja, itd), i to specijalno odabranih po želju kupca. Kupci su obično kompanije koje žele da ponude svoje proizvode i usluge onima koji su se za njih raspitivali u poslednje vreme.
Podatke najčešće kupuju farmaceutske i osiguravajuće kuće, specijalizovane bolnice, firme koje nude specifične usluge i proizvode, itd.
Naravno, nisu svi korisnici „podjednako vredni“. Cenu našeg kontakta na međunarodnom tržištu određuju i naša interesovanja. Na primer, mejlovi trudnica, zabrinutih budućih majki koje svom detetu žele da obezbede sve najbolje, postižu relativno visoku cenu.
Od njih su skuplji mejlovi osoba koje boluju od neizlečivih ili specifičnih bolesti kao što su dijabetes, visok krvni pritisak, itd. Tu negde su i mejlovi osoba sa invaliditetom.
Najveću cenu postižu mejlovi osoba koje boluju od najtežih bolesti – rak, demencija, Alchajmer.
Kompanije koje nude lekove, tretmane, proizvode, usluge, spremne su da plate više za kontakt osoba koje „više“ pate, ili osoba koje pokušavaju da pronađu rešenje za svoje bližnje.
Koliko je ovo problematično jasno je ako zamislimo situaciju u kojoj osoba obolela od raka dobija mejl o „čudotvornom“ leku za svoj problem. Ovde već u najavi vidimo zloupotrebu.
Mejlovi mogu biti sakupljeni na forumima i sajtovima posvećenim zdravlju na kojima su korisnici tražili odgovore za sebe. Mogu biti sakupljeni i softverskim algoritmima koji prate društvene mreže, ali i na potpuno nelegalan način – krađom, hakerskim upadom u bazu podataka, ili nelegalnom kupovinom podataka bolnica, domova zdravlja, itd.
Ali, niko ne voli kada se veliki biznisi „muče“. Na primer, početkom 2014. godine u Britaniji je izazvalo pažnju javnosti da je najavljeno otvaranje mogućnosti kupovine podataka pacijanata direktno od Nacionalnog zdravstvenog sistema tako što će platiti pristup jedinstvenoj bazi podataka koja je pokrenuta u martu 2014. godine (izvor: Guardian).
Kako stvari funkcionišu možda najbolje oslikava slučaj iz 2012. godine kada je FBI uhapsio radnika urgentne službe jedne bolnice na Floridi koji prodao preko 760.000 ličnih podataka pacijenata koji su imali saobraćajnu nesreću i to u dvogodišnjem periodu od 2009. do 2011. godine.
Kome je prodavao podatke? Advokatima i kiropraktičarima! Advokatima jer su zainteresovani da oštećenima nudie usluge za pokretanje parnice. Kiropraktičarima da ponude terapije nakon izlaska sa bolničkog lečenja (izvor: WFTV).
Koliko su stvari uzele maha jasno je kada relativno jednostavnom pretragom na internetu možemo naći sajt kompanije koja je spremna da nam proda jasno i detaljno kategorisane podatke potencijalnih klijenata. Koliko detaljne? Koliko god je vama potrebno!
Pored „običnih“ podataka kao što su pol, godine, lokacija, stepen obrazovanja i ekonomski status, možete izabrati i veličinu domaćinstva u kom osoba živi, da li je učesnik rata, za koga glasa, da li se nedavno razveo ili kupio kuću, itd.
Možete izabrati i 120 ponuđenih kategorija za ono što ga zanima – određeni sport, muzički uređaji, zdrav život, putovanja (porodična, lokalna, međunarodna, krstarenje), itd.
Kada je reč o zdravlju ponuda je relativno skromnija ali „ubojita“. Ovde je svega devet kategorija: alergije, artritis i mobilnost, holesterol, dijabetes, invaliditet, homeopatija, organska ishrana, ortopedija, i potrebe starih. Samo pregledom ovih kategorija jasno je „targetiranje“ (ciljanje) pojedinaca iz posebno osetljivih društvenih grupa.
Šta možemo da učinimo? Malo toga. Ukoliko neko upadne u bazu podataka laboratorije u kojoj uzimamo rezultate, ili našeg doma zdravlja, ili ako se ulogujemo na neki sajt u potrazi za rešenjem svog problema, možemo očekivati da nam stigne mejl u „sanduče“ u kome nam nude „baš ono što nam treba“.
Moramo biti oprezni, ali pošto ne zavisi sve uvek od nas, ne treba biti paranoičan. Na kraju, ipak treba da pristanemo ili ne na njihovu ponudu, ma koliko primamljivo zvučala, i ma koliko mi u tom trenutku bili emotivni i podložni raznim uticajima.