Seksodus – kada se momci sklone u stranu od života i žena

Seksodus – rastući trend istupanja mladih muškaraca iz šireg društvenog života i odnosa sa devojkama radi udobnosti muškog društva, igrica i pornografije

U zanimljivom tekstu koji možda na nedovoljno određenim osnovama gradi prilično široke kontrukcije o društvu danas, autor sajta Breitbart prati zanimljiv trend „seksodusa“ mladih muškaraca koji istupaju iz društva, i to ne samo iz šire zajednice, već i iz bilo kakvog pokušaja suživota sa partnerkom.

Autor kaže da novinari, naučnici, akademici, pa i sami mladi muškarci, primećuju trend da se oni od 15 do 30 godina u sve većem broju okreću pornografiji, seksualnim fetišima, zavisnostima, video igrama, ponekad i kulturi „blejanja“, kako bi se namerno izolovali od okruženja, to jest, konkretno, od „modernog feminističkog pokreta“.

To se objašnjava time što muškarci imaju „nepravedno“ drugačija iskustva na koledžu, u barovima, klubovima, te da su prokleti i ako učestvuju i ako ne učestvuju u tome: kada ih ismevaju kao „blejače“ zato što izbegavaju „agresivne, zahtevne žene sa nerealnim očekivanjima“, ili ih nazivaju „silovateljima i mizogenim samo zato što iskazuju svoja seksualna interesovanja“.

Zanimljivi su i detalji muško-ženskih odnosa koji se pominju u tekstu. Urednik jednog časopisa za mlade muškarce kaže da, kada danas pokušate da poljubite devojku, ona vas neće gledati samo kao šeprtlju, već i kao „čudaka“.

Ako bismo to pokušali da pojasnimo: tako prosto „ne“ ili „ne sad“ ili „ne sa tobom“ postaje „ne sa tobom ni mrtva i ne mislim da iko sa tobom na svetu treba da ima išta – ikad!“

Sagovornici autora navode da to pred muškarce stavlja potpuno nova pravila koja mogu imati dobre posledice, kao što je odustajanje od romantike i jednostavno direktno pitanje ženama šta žele, ali i prosto odustajanje i povlačenje u svoju sobu i društvo drugara.

Kao jedan detalj pominje se i to da mnogi mladi muškarci nikada nisu imali seks trezni, a dodaje se da su zato uplašeni, ali i zato što im nisu jasna pravila. I tako je posledica to da fini momci odustaju od prilaženja devojkama zato što je to bolja opcija od „najvećeg osramoćivanja u životu“.

Autor piše da se na njegovom univerzitetu Kembridž ova promena i ne primećuje jer su momci koji studiraju ovde ionako uvek bili bliži povučenom životnom stilu.

Međutim, jedna studentkinja upozorava da relativno ugodna pozicija devojaka u kampusu može biti potencijalno veoma loša. Naime, ona kaže kako su devojke učene da prepoznaju kada su žrtve, pa čak i da svaki pokušaj od strane muškarca, a koji su često samo stvar pristupa ili nespretnost, može da se tumači kao napad, ili uznemiravanje, ili zlostavljanje.

Ona upozorava da takav pogled na svet može da važi u okruženju gde cela karijera čoveka zavisi od jednog takvog događaja, ali da nema mnogo veze sa stvarnim svetom koji ih čeka nakon školovanja.

Autor piše i da je od 2001. godine primećeno da se dečaštvo smatra problematičnim, dok se ponašanje devojčica postavlja kao zlatni standard.

(Primer ovoga možemo videti i u liftovima u Beogradu gde je na posterima o bezbednom ponašanju u liftu dečak prikazan isključivo kao huligan i paničar, a devojčica kao staložena i zrela.)

U Americi na primer, svaki sedmi dečak u toku školovanja dobije dijagnozu ADHD (poremećaj manjka pažnje i hiperaktivnost). Milioni dečaka čak dobijaju terapiju za to, a komentar je da je to kazna za „zločin što su muškarci„.

Autor podseća i da momci beleže slabije rezultate na školovanju od devojaka, i to već duže vreme. Zato autor čak razdvaja nekoliko generacija „seksodusa“ od kojih je prva ona od 1990-2010. godine, a druga – generacija milenijumaca koja danas nastavlja ovaj trend.

Autor dalje priča i o tome da se i muškarci koji su opredelili za brak i vezu, ne osećaju u njoj ništa posebno bolje nego da su sami. Po rečima jednog, u braku moraš „da platiš sve, da učiniš da sve besprekorno radi, a ti, i tvoje želje, možete samo da se nosite“.

Čak se navodi da jaz između onoga što žene pričaju i onoga što rade nikada nije bio veći te da je i to jedan od razloga zašto je povlačenje muškarcima toliko česta opcija.

Pisac Džek Donovan tim povodom kaže da je primetio da viđa mnogo mladih muškaraca, i onih koji se verovatno loše snalaze sa ženama, ali i onih koji tu verovatno ne bi imali problema, kako odustaju od veze i braka:

– Uradili su analizu troškova i shvatili da je to loš posao. Znaju da ako investiraju u brak i decu, žena sve to može da im uzme u trenutku. Tako da rađe na internetu nalaze „bezbedan“ seks i odustaju od ideje da budu „plejboj“, ili nečiji „dečko“.

– Skoro svi momci su pohađali obavezne seminare o seksualnom uznemiravanju ili silovanju, i znaju da mogu biti otpušteni, izbačeni iz škole ili uhapšeni zbog reči bilo koje žene. Tako da znaju da će u većini situacija biti proglašeni krivim.

Mediji dozvoljavaju radikalni feminizam, i uključuju ga u sve debate, delimično zato što senzacionalizam privlači više klikova od nekog balansiranog pristupa. Tako žene mogu da kažu praktično bilo šta što žele o muškarcima.

– Zato što su muškarci instiktivno zaštitnici žena i žele da budu heroji, ako muškarac napiše i oglednu kritiku ženskog feminizma, odbaciće ga i žene i muškarci. Tako se većina „muških istraživanja“ i knjiga o „muškim pravima“ svodi na izvinjavanje ženama.

Za kraj autor teksta najavljuje nastavak – razgovore sa muškarcima koji su dobrovoljno stupili u samački život. Ako vas zanima da pratite originalni tekst – The Sexodus, PART 1: The Men Giving Up Women and Checking Out of Society.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *