Japanski restorani u SAD već godinama imaju mašine za rolanje pirinča u „nori“, robote koji prave hiljade komada sušija na sat, pojavljuju se prvi startapi koji nude mašine za automatizaciju pravljenja pice, a većina kruzera ima aparate za pravljenje koktela da smanji troškove obuke i zapošljavanja veštih koktel-majstora.
Jedan od predloga jeste i projekat „Momentum mašina“ gde bi roboti pekli stotine hamburgera na sat, koji ovog januara već startuje sa probnim radom.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
U Kaliforniji već postoji i lanac restorana koji je potpuno automatizovan u smislu posluživanja i naplate. Automatizovane su i neke trake za samoposluživanje hrane, a sve je više inicijativa i za dostavljanje hrane dronovima.
Pretpostavka je da će proces zamene radnika industrije brze hrane robotima ipak potrajati – kako koja mašina ili automatizovan proces budu ulazili u širu upotrebu.
Prvo će se to destiti sa uzimanjem porudžbina. Kada je Majkrosoft predstavljao ekran na dodir, sredinom prve decenije 20. veka, predstavio je upravo restoranski sto sa ekranom na dodir sa menijem koji se smenjuje pred gostom u prirodnoj veličini. Klikom na odabrano jelo i piće porudžbina je naručena – bez nestrpljivog čekanja konobara, bez dosadnog premišljanja gostiju koji usporavaju proces rada, itd.
Sledeće na redu biće posluživanje hrane – jednom kada je hrana poručena automatski, bez prisustva zaposlenog, fokus će biti na isključivanju potrebe za donošenjem hrane do stola. To mogu biti roboti u vidu stolova-poslužavnika koji će se kretati između stolova, ili spuštanje hrane na sto sa nekog sistema šina na plafonu, možda i prosto premeštanje celih stolova i separea na „stanicu“ za posluživanje, itd.
Slediće i zamena radnika „iza pulta“, u kuhinji. Nije naročito teško zamisliti automatizovan proces pravljenja bilo koje brze hrane, i stvari se za sad ne kreću brže samo iz jednog razloga – proizvodnja je „rascepkana“ na mnogo lokacija, pa je nerentabilno kupovati i održavati mnogo mašina u jednom velikom lancu gde svaka mašina isporučuje daleko manje proizvoda nego što su njeni „standardni“ kapaciteti.
Slediće verovatno i automatizacija održavanja prostora, a zatim i transporta sirovina ili poluprerađevina i polupripremljene hrane na lice mesta.
Sa druge strane, prednosti automatizacije su brojne:
- radna mesta brze hrane često su izložena raznim vremenskim prilikama – otvoreni pultovi, rad na vrućinama i hladnoći, itd
- ova radna mesta su veoma slabo plaćena, posao je naporan jer paralelno zahteva veliku veštinu i brzinu, ali i komunikaciju sa ljudima koja je uvek naročito kompleksna
- jednostavnije je obezbediti visok nivo higijene i kontrole prehrambene robe jer zakonodavci lakše mogu uvesti obavezu automatskog nadzora i uzorkovanja hrane daljinskim putem ugradnjom posebnih uređaja koji bi bili smatrani sastavnim delom procesa (nešto kao što su sad i PP aparati obavezni)…
Negativne strane su takođe brojne, mada to neće zaustaviti ovaj proces… Naime, mi ni danas ne znamo poreklo hrane koju jedemo, a jednom kada od proizvdnog pogona do gotovrog proizvoda ne postoji bilo kakva uloga slabo plaćenih radnika, i ta vrsta „kontrole“ potpuno će nestati. Ona ni danas ne daje neke posebne rezultate, ali bar svi znamo šta se sve dešava iza tih pultova, od vraćanja mlevenog mesa iz kante u frižider nakon što prođe inspekcija, do podgrevanja hrane koja ostane…
Ostaje posle samo pitanje – a gde će raditi toliki radnici koji imaju srednje, više ili visoko obrazovanje?
Penzin preveo i priredio sa sajta Recode.