U svakoj porodici jedan od ključnih događaja jeste momenat kada roditelji ulaze u treće doba, deca se osamostaljuju sa svojim porodicama, a nekretnine… Nekretnine postaju tačka spoticanja na mnogo različitih načina, piše blog oCena nekretnina, a Penzin tekst prenosi u celosti.
Već i samci koji nasleđuju nekretninu pokojnih roditelja nisu pošteđeni raznih peripetija:
- kvalitet nekretnine u koju se najčešće nije ulagalo decenijama, koja ima loš kvalitet gradnje, nameštaja, završne obrade, i praktično vredi onoliko koliko vredi najniža cena kvadrata za datu lokaciju
- lokacija nekretnine koja je neretko u drugom gradu ili delu grada za koji naslednik više nije lično zainteresovan
- mogućnost iznajmljivanja – kada u nasledstvo ostane veći stan obično ga je teže iznajmljivati zbog visokih troškova održavanja i komunalija i malo velikih porodica koje traže veliki stan
- visina troškova življenja i održavanja – sve je snažnija svest da integralni deo cene nekog prostora čine i neprekidni mesečni troškovi pa kupci i potencijalni stanari itekako gledaju ovaj parametar bez obzira da li bi iznajmili prostor ili živeli u svom prostoru
- visina ulaganja da se dovede u pristojno stanje za iznajmljivanje ili prodaju (za koliko može da se iznajmi da bi se dobio povrat investicije)
- aktuelno tržište nekretnina koje je oduvek veoma promenljivo…
Stvar se dodatno komplikuje kada ostaje dvoje ili više naslednika za nekretnine koje nije moguće ravnopravno podeliti, zbog:
- različite vrednosti nekretnina – na primer, stan u gradu i vikendica (ili porodično imanje) na selu jesu dve nekretnine ali sa trostrukom i većom razlikom u ceni (veoma čest slučaj u praksi)
- oblika nekretnine – kuća sa potkrovljem koje nema punu visinu a kuću nije moguće podeliti po vertikali, ili veći stan nije moguće podeliti u dva manja
- trenutne dostupnosti – na primer, neko od članova porodice još uvek živi u nekretnini i nema gde drugde)
- stanja nekretnine – jedan stan koji je nedavno uređen i jedan koji zahteva kompletna ulaganja u podove, zidove, instalacije (što lako dodaje 5, 10 ili više hiljada evra troškova), itd.
Zato, ako je ikako moguće, svim ovim treba se baviti ranije, ne samo pre smrti vlasnika, nego mnogo, mnogo ranije…
Često nije popularno razgovarati o „neprijatnim“ temama pre nego što to postane obavezno (čest slučaj u praksi jeste i da ostavinska rasprava čeka godinama, nekretnine ostaju zarobljene u birokratiji i inaćenju, itd). A opet, bilo bi dobro da se pitanje nasledstva (čija dominantna vrednost leži u nekretninama) rešava i pre nego što „roditelji“ (vlasnici) uđu u treće doba.
Jednostavno, dok su u punoj snazi mogu sa više energije da se posvete rešavanju ovog pitanja, uz nadu da će to uraditi na fer i pošten način. Sve i da ne bude tako, opet je dobro prosto završiti datu situaciju, poštedeti sebe jeda, nepravdi, čekanja, i možda i godina života provedenih pred sudovima.
Uostalom, roditelji koji očigledno nepravično podele nekretnine u svojim 50-im ili 60-im godinama imaće još dosta decenija života da razmizle zbog čega oštećenog naslednika i njegove potomke nikad više nisu videli… Nije neka uteha, ali možda bi ovakva vrsta kazne vremenom u društvo uvela pozornost da se ozbiljno bavimo ovim pitanjem kako nam se i samima ne bi dogodilo isto (nažalost, u praksi, u istoj porodici naslednici često ponavljaju greške svojih prethodnika).
Idealna podela ne postoji. Čak i da se sve nekretnine daju na prodaju, i da se novac podeli na ravnopravne procente, opet će neko biti oštećen. Kako? Tako što nekom nije trenutno „frka“ za pare, a nekom jeste, nego bi čekao bolju cenu, neko nema vremena ili živaca za bolju cenu i želi da se sve to što pre završi.
Ali, i to je još jedan razlog zašto porodica ranije u jednoj generacijskoj fazi treba da reši pitanje nekretnina (u praksi sa tim u paketu često ide i rešavanje porodičnih odnosa, na uređen ili ne tako lep način). Više decenija života nakon ostavlja mnogo šansi za ispravljanje eventualnih nepravdi, za pomirenje, za razmatranje šta je dobijeno iako je nešto na početku možda „izgubljeno“, ako ne u prvog generaciji naslednika, onda bar u drugoj, koji nisu toliko lično upleteni u celu priču i dođu u godine kada sami mogu da odluče da li će da prate roditeljske nesuglasice ili će da grade svoje odnose sa babama i dedama, tetkama i stričevima, braćom i sestrama, drugim rođacima…
Međutim, postoje i izrazito praktični razlozi zašto je decenija pred penziju pravo vreme da porodica dugoročno reši svoj „portfolio“ nekretnina – Sa 50-60 godina života vreme je da razmislite kako izgleda „idealna“ nekretnina za vašu penziju!
Da li je to prostor od 120 kvadrata koji niste ni sad u stanju da usisate u jednom dahu, ili je to prostor od sobe i po ili dve? Da li je to prostor koji se greje tonama uglja i metrima drva svake zime, ili prostor gde je komfor zadovoljavajuć a grejanje jednostavno i ne tako skupo, itd… Da li je to prostor na spratu bez lifta? U brdovitom delu grada sa lošim komunalnim održavanjem (jedno klizanje na ledu u poznim godinama može značiti deceniju života u krevetu ili invalidskim kolicima)…
Pored toga, sa 50-60 godina života još uvek možete uzeti (još jedan) stambeni kredit na 10 ili 20 godina. Ovo je veoma bitna stavka u bilo kom od mnogih slučajeva:
- prodajete stan, kupujete stan detetu, ostavljate sebi samo za učešće
- kupujete dodatni manji stan, ostavljate detetu sa porodicom veći stan u kom ste živeli
- živite sa jednim detetom i porodicom u stanu a drugom detetu obezbeđujete drugu, makar i manju nekretninu (ali ne mora da živi sa vama)
- kupujete još jedan mali stan za izdavanje koji će vam nakon otplate kredita, od 65. ili 70. godine života, biti i dodatni izvor prihoda, dodatni izvor darova za unuke, ali i dodatna nekretnina za pomoć naslednicima kakvu vi možda niste imali pa znate koliko znači…
Svaki čovek je priča za sebe, a svaka porodica je velika zbirka takvih priča, likova, odnosa. I svaka nekretnina je priča za sebe pa su rešenja, mogućnosti, potencijali, praktično neograničeni i zavise pre svega od vaših navika, želja, načina života, nego od objektivnih okolnosti. Da, u Srbiji to zvuči netačno jer najveći broj građana ne može imati dva stana od po 50 ili 10o kvadrata, ali…
Stan u Beogradu vredi koliko stan u Valjevu i još 5 ili 10 godina dodatnog troška. Ako deca žive u dalekom inostranstvu pa dolaze jednom godišnje ili jednom u dve godine, više-manje da li ste u Beogradu ili Valjevu. Stan u centru košta koliko stan na periferiji u istom gradu, a ostane vam i za kola, nov nameštaj koji ćete koristiti naredne 2-3-4 decenije, odličnu izolaciju za niske troškove grejanja, itd.
Nesređen stan od 100 kvadrata vredi koliko sređen od 50 kvadrata, ali ostaju vam manji računi i bolji komfor, a to znači i lakše održavanje, više novca za kvalitetnu hranu i dobre lekove, bolji imunitet, itd.
Čak i ako nemate ništa, ni porodice, ni dece, ni nekretnina, iznajmljujete stan ali ipak imate internet, nekako, da čitate ovaj tekst, neka rešenja mogu se naći ako počnete na vreme da ih tražite. A 50. ili 60. godina zaista jeste krajnje vreme, jer, što manje imate, pre treba da počnete.