Koja je razlika između „pornografije siromaštva“ i dokumentarne emisije? Jesu li oni što primaju socijalnu pomoć lenji ili ljudi kojima sistem nije ostavio izbor?
Pornografija siromaštva je termin koji se koristi za označavanje pokušaja bilo koje vrste medija da profitira prikazivanjem siromaštva. Sirotinja postaje zabava miliona, bez ikakve koristi za sebe, dok su oni koji su je ogolili i prikazali svetu, zaradili. Ponekad je teško odrediti da li je nešto dokumentarni prikaz ili „pornografija siromaštva“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Početkom ove godine, britansku javnost je uzburkalo prikazivanje prve epizode serijala „Benefits Street“ i strasti se još uvek nisu smirile. Rekordna gledanost prve epizode pokrenula je lavinu pitanja vezanih za socijalni sistem pa čak i za osnove britanskog društva uopšte. Radi se o ulici u Birmingemu koja je u emisiji prekrštena zbog toga što, prema pisanju štampe, u tom kraju 90% stanovništva živi od socijalne pomoći (benefits). Ti ljudi su glavni akteri.
Emisija je podelila i javnost i medije, ljude iz struke i političare. Sa jedne strane su oni koji smatraju da se na ovaj način žigošu siromašni i da se prikazuju kao lenjivci koji žive na grbači radnog naroda. Sa druge strane su oni koji tvrde da je upravo ova emisija skrenula pažnju javnosti i dala humano lice poražavajućoj statistici britanske nezaposlenosti.
Pravo bi, kao u toliko mnogo važnih, ali kompleksnih pitanja, mogle da imaju obe strane. Da ovakve emisije mogu da uvrede i povrede, kao i da stvore još goru sliku o ovim ljudima u javnom mnjenju koje je, po definiciji, površno, mogu. Postoji strah da je razlog prikazivanja sirotinje kao parazita koji zaslužuje svoju sudbinu i čak uživa u njoj, taj da bi se lakše progurale nove mere kojima se socijalna pomoć sve više umanjuje.
Sa druge strane, upravo je ova emisija podstakla npr. urednika časopisa The Spectator da zatraži od analitičara da prouče brojeve na kojima se ona zasniva. Analize su pokazale svu nelogičnost sistema. Urednik zaključuje da ovi brojevi izvrgavaju ruglu ideju da su najsiromašniji jednostavno više lenji od nas ostalih. Velika većina njih bi, zapravo, želela da radi ali ih od toga odvraća sam sistem.
A o promeni sistema moramo da mislimo dok smo u mogućnosti da utičemo na promene. Ljude iz ove ulice niko više ne pita za mišljenje.