Nemanja (Beograd): Moj životni put

Nemanja (Beograd): Moj životni put

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Igrom slučaja, rođen sam u Splitu, a odrastao u Beogradu sa majkom i ocem. A moja priča ide ovako:

U sedamnaestoj godini (1944) kao kurir, a kasnije i kao stari vodnik, mobilisan sam od strane četnika. U Belom Potoku, gde nam je bio garnizon, proveo sam sedam meseci.

Prilikom prolaska komunista ranjen sam minobacačem i zadobio sam teške povrede i imao devet gelera u telu. Srećna okolnost u tom trenutku je bila đačka kapa koju sam nosio.

Neki južnjak koji je pripadao komunistima je rekao:

„Nemojte njega ubiti, on je dete, vodite ga!“.

Prebačen sam u Beograd i kao ranjenik proveo nekoliko dana u jednoj osnovnoj školi u Žarkovu, a 20. oktobra me prebacuju u vojnu bolnicu, kao ratnog zarobljenika.

Tada mi nude da potpišem priključenje maršalu Titu. Potpisujem i priključujem se komunistima.

Kasnije provodim deset godina u Nemačkoj, gde sam radio i ostvario penziju.

Po povratku u Beograd, bavio sam se termodinamikom i radio sam na pećima sa visokim temperaturama u firmi „Termoelektro“. I često volim da kažem: „Ciganska krv voli vatru“.

Dva puta sam se ženio i sa drugom ženom bio trideset i pet godina u braku. Iz tog braka imam sina, koji radi kao kapetan druge plovidbe i često je na okeanu.

Ponosan sam na njega, jer imam i dva divna unučeta i divnu snaju, koja me često obilazi.

Nemanja Batanjac, 89 godina
Beograd

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *