Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.
Igrom slučaja, rođen sam u Splitu, a odrastao u Beogradu sa majkom i ocem. A moja priča ide ovako:
U sedamnaestoj godini (1944) kao kurir, a kasnije i kao stari vodnik, mobilisan sam od strane četnika. U Belom Potoku, gde nam je bio garnizon, proveo sam sedam meseci.
Prilikom prolaska komunista ranjen sam minobacačem i zadobio sam teške povrede i imao devet gelera u telu. Srećna okolnost u tom trenutku je bila đačka kapa koju sam nosio.
Neki južnjak koji je pripadao komunistima je rekao:
„Nemojte njega ubiti, on je dete, vodite ga!“.
Prebačen sam u Beograd i kao ranjenik proveo nekoliko dana u jednoj osnovnoj školi u Žarkovu, a 20. oktobra me prebacuju u vojnu bolnicu, kao ratnog zarobljenika.
Tada mi nude da potpišem priključenje maršalu Titu. Potpisujem i priključujem se komunistima.
Kasnije provodim deset godina u Nemačkoj, gde sam radio i ostvario penziju.
Po povratku u Beograd, bavio sam se termodinamikom i radio sam na pećima sa visokim temperaturama u firmi „Termoelektro“. I često volim da kažem: „Ciganska krv voli vatru“.
Dva puta sam se ženio i sa drugom ženom bio trideset i pet godina u braku. Iz tog braka imam sina, koji radi kao kapetan druge plovidbe i često je na okeanu.
Ponosan sam na njega, jer imam i dva divna unučeta i divnu snaju, koja me često obilazi.