Mihailo Medenica: Sinjavina bola i jada

Mihailo Medenica: Sinjavina bola i jada

Otac je dobio 5.000 „pomoći“. Požurio da podeli sa sinom i unucima. Pao.
Do koje granice mogu da se odriču naši stari? Koliko im dugujemo za svu ljubav koju nam pružaju?
Koliko boli kada vidimo da te naše Ljudine ponižavaju…
Prenosimo priču Mihaila Medenice.

Ništa me ne razdire kao patnja dece i starih. Ono kada u očima pred kojima je život, ili za kojima je život ceo- nema ničeg do tuge.

I kad se plave – ko pučina jada su. Sinjavina bola…
Dete sam starca od 86 zima (nije mnogo leta bilo za njega). Časne, poštene i čojstvene starine koja je vazda držala do obraza po cenu svega, a jutros sam jedva poznao te obraze i oči moje starine, kljunule u travu i blato.

„Komšija, otac ti je pao pred zgradom…“, sjurio sam se ne videvši ni ko mi dovikuje kroz prozor, poznah štap i ceger što vazda nosi sa sobom moj Momčilo!

„Dobro sam, dobro… Malo mi se stužilo, (Vazda je koristio tu reč šta god da mu je. U njoj je sve i nije ništa. I vapaj i kuraž.) pa padoh…“, podigoh ga iz blata da sedne, u blato, da vidim plavi li se sirota pučina pod sedim obrvama…

„Nije ništa, ne brini, drži me samo da ustanem pa ćemo polako…“, iz besa valjda ne dadoh da mi ko pomogne, da ko vidi tu starost kako se jedva pridiže iz blata, kako se oslanja na mene i štap… Na pomisao da mu se samo stužilo i da će već za koji tren vetar da razveje sve što starinu može da stuži

„Ja poš’o do tebe da podelimo ovu pomoć, podigao sam malopre…“, veli, poštapajući dane što ih kao kaznu nosi!

Podigao je „pomoć“ pa kljunuo u blato i travu… Stužilo mu se! Stužilo mi se da vrisnem nebesa da poparam, al ćutim, vučem 86 godina sinjavine jada polako za sobom, ne znajući više jel ga to život blagosilja il se naličje života sprda s njim..?

Ozorio je u pošti po tih 5.000 dinara milostinje što se država stužila da pomogne starosti da se olupa ko talas o hridi života, a život… Život ko pena talasa – naoko gorda, silna i sjajna, al zausti i zaćuti pred obalom dok se drobi i nestaje. Stuži se…

Požurila je stara sinjavina do mene, predaleke obale za štap i jedro od cegera…
Došao je da podelimo..?

„Znam da nemate, a ja sad imam, pa da…“

„Šta imaš, tata?! Previše godina za toliko jada i čemera! Previše života za sobom da bi se više i sećao šta je to život, starče moj!“

„Znam da nemate, pa…“

„Šta da podelimo, tata?! Tu bedu što si svio negde u dnu cegera da zveri ne nanjuše, taj nedogled zgaslog pogleda, korak što mu štap beži, sate čekanja da ti neko isplati pomoć, muko moja, kupivši ti još dan robije u onome što ti bahato i sramno nazivaju – životom?!

„Znam da nemate, pa da…“

„Nemam ja, tata, jer imam ovo blata na rukama što ti stresoh s lica, a ne zato što sam bez dinara!
Nemam jer ti se svakog jutra obradujem kada se glasneš, a u glasu nigde one mekote godina ti, već muke da ne čujem kako se dan stužio nad tobom, prokazujući te noći da si još tu, da dišeš, da postojiš u blatnjavom otisku u koji te sapnuše, tata, a ti…“

„Ali ja sad imam, ne treba meni toliko…“

„A, koliko je to, tugo moja?! Koliko su te ubedili da ti više ne treba da bi ti bilo šta trebalo do golog svanuća i tužnog smrknuća?! Koliko to imaš? Daj da delimo, tata! Previše ti je obraza ostalo za njihovu meru, previše si gord i tako povijen, bezglasan i bezličan! Jesu li ti isplatili pomoć, stari?! Koju?! Pomogli su ti da se ne stidiš svojih godina, ili platili da ne vide tvoje godine, talase moj što te bacaju o hridi besramlja?!“

„Znam, ali da podelimo, biće mi lakše…“

„Ne sme ti biti lakše, tata, nikako ne sme! Ne smeš sebi to da dozvoliš, jer njihova je pobeda ako ubediš sebe da ti je šta lakše kad muku podeliš s mukom misleći da je šta manja!“

„Uzmi, molim te, pa daj deci kad dođu, reci da je od dede…“

„Nemoj, tata, molim te, nemoj da ti to čine! Ne razgrći ceger – vrisnuće nebesa ko da im drob razgrćeš…
Lezi, opruži taj vek skoro da dane malo, ja ću stražariti da se dan više ne sprda s tobom, a ako se ne probudiš znaj – onaj otisak obraza u blatu značiće deci više nego ta mizerija kojom nesoji ispiraju savest!

„Uzmi, molim te, sine…“

„Neću tata, već si mi previše dao!
Ja imam šta da pokažem, onaj otisak obraza pa neka je sto puta u blatu!
Tebi se stužilo, pao si, godina ti je…
Oni su pali, tata, ali se pridići neće, jer čoveka ne uspravljaju noge već obraz…
Nikad se njima stužiti neće, jer pustahija su njihova plavetnila, a tvoj je horizont jada!
Jad je ljudski, tata, a pustahija očiju jedini horizont…
Odmori sad. Spavaj, dobra moja starino. Podelićemo, obećavam ti – evo tebi malo mira, a ja ću uzeti nemir na sinjavini barke s jedrom od štapa i podranog cegera.
Spavaj, biće jad tu i kad se probudiš. Tek ti je 86, ima još vremena da ti starost učine težom od godina…“

Mihailo Medenica

1 komentar

  • Tuga, jad i čemer… Mene ništa ne može razžalostiti, sem, kad muškarac plače ili je nemoći pun a duše goleme…
    Do čega smo dovedeni… Pita li se onaj, koji nije pri sebi, zašto smo svi van sebe?
    Pita li se bahati huligan, koji nikad nije mogao biti sportista, jer nije imao sporskog duha,
    šta je učinio ovom narodu?
    Dokusurava ga, cinično se lezeći ljigavim osmehom punog cinizma i sarkazma, oblizujući usne krvi žedne…
    ON voli svoj narod i radi, radi, radi… I sve će učiniti za Srbiju—
    Pa i Hitler je voleo nemce i Nemačku…
    Kad samo ovo pročitaš od g. Medenice, srce ti uzlupa do iskakanja iz grudi, shvatiš beskraj beznađa, shvatiš snagu nemoći, osetiš bol u duši i pomisliš, da bi bilo vreme, da počneš nekoga da mrziš… Ti, koji si stvarao, da bi imali po čemu da te pamte, po dobrim delima i primerima, ti, koji nisi ni mrava zgazio ni ekser ukrao, ti, koji se nikada nikome nisi pravdao jer te niko nikada nije ni prozivao…
    A ON, ko o čemu kurva o poštenju…
    Neznam gde će se naći mesto za takve, kada im prođe vreme… Zemlja ih neće držati… Živeću zainat da to dočekam da vidim…
    Hvala Penzinu za ovaj epski tekst…
    Samo će nas okuražiti da mu savijemo kičmu i spasimo sve oko sebe od pošasti, vilgarizma i bestidnosti do perverzije…
    Mislim, da bi ovaj tekst trebalo uručiti penzionerima uz ček. Za nauk…
    Iskreno se nadam, da će ovi reciklirani političari ubrzo otići na smetlište istorije ali me strah, ko će novi doći i da li će toliko „voleti“ Srbiju i Srbe…

    Odgovori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *