U „Procesu“ Franca Kafke čovek je bespomoćan u kandžama bezlične birokratske države. U svojim „Dnevnicima“ Kafka je opisao bespomoćnost čoveka pred samim sobom.
Nikada se nije ženio, a umro je ne napunivši 41. godinu. Njegov opis života neženje ipak nosi svu tugu čoveka koji je sam u društvu koje ga trpi, ali kome on ne pripada.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
„Izgleda tako strašno biti neženja, postati starac koji se bori da zadrži dostojanstvo dok moli za poziv kad god poželi da provede veče u društvu, nosi kući obrok u ruci, ne može da očekuje bilo koga sa lenjim osećajem mirne samouverenosti, može samo da uz teškoće i oklevanje da poklon nekome, mora da kaže laku noć ispred ulaznih vrata, nikada ne može da potrči stepenicama pored svoje žene, leži bolestan i nalazi utehu samo u pogledu kroz prozor kada može da sedne, ima samo bočna vrata na svojoj sobi koja vode u dnevne sobe drugih ljudi, oseća se otuđenim od porodice sa kojom se može ostati blizak jedino putem braka, prvo braka svojih roditelja, onda, kada se njegovi efekti izližu, sopstvenim, mora da se divi deci drugih ljudi i čak nije u mogućnosti da kaže: ’Ja ih nemam’, nikada ne oseti da je ostario jer nema oko sebe porodicu koja raste, ugleda se u izgledu i ponašanju na jednog ili dvojicu neženja kojih se seća iz svoje mladosti.“
Iz „Dnevnika“ Franca Kafke
Na fotografiji: spomenik Francu Kafki u Pragu, u ulici Dušni gde je živela njegova porodica