Odlomak poeme Slavka Vukosavljevića „Kadinjača“ – Novembra 1941. godine, Radnički bataljon je na Kadinjači štitio odstupnicu partizanima…
Ko te, Užice,
ne bi voleo?!
I bol
i radost
bio si, grade…
I ko bi tebe
sad preboleo,
bunom zasejan
crveni sade!
Neko će pasti,
neko će doći,
ej, grade druže,
ej, grade rode,
biće još patnje,
al’ sve će proći,
i bićeš rumen
od slobode!
A sad ni reči
ne progovoriti,
trpeti ćutke
misli sev,
u ime ljudskog
sebe pretvoriti
u bombu,
u oroz,
u cev!
Na Kadinjaču
junački stati,
i tu ostati
dugo, dugo…
Kad Nemci priđu,
samo to znati
i više
ništa drugo!
…I ništa drugo do trag na drumu,
a kako mnogo sve to znači!
Rođena zemljo, imaj na umu:
metalci,
pekari,
tkači…
Pognule breze glave od studi,
praminja
lepršav
prvi sneg…
Na pustom drumu dvesta ljudi
useca trag u breg…
Dok mnogi veliki danas mukom
ropski puštaju da ih gaze,
ovaj bataljon kao rukom
stopama piše putokaze:
U tmini srcem paliti plam,
tu ljudsku glavu pred silom dići!
Nikada nećeš biti sam
ako naučiš ići, ići…
Ide bataljon, kosom korača,
za tragom daljine plave.
A napred raste Kadinjača
i ljudi
podižu glave.
(…)
običan taster za to je malo
srce dečaka uvek budno
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il’ mi se čini
svi ste kraj našeg rova!
Kažite — tu smo!
Kažite — jesmo!
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
– Svi smo sa vama!Al’ stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
Napred, napred!
I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k’o tuđ a znan:
– Za nove dane — da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed –
napred,
napred!
(…)
Rođena zemljo, jesi li znala
tu je pogin’o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej’o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al’ nikad neće – Kadinjača!
Odlomak poeme Slavka Vukosvaljevića
Fotografija: I. Jelisavčić (Panoramio)