Kadinjača

Kadinjača

Odlomak poeme Slavka Vukosavljevića „Kadinjača“ – Novembra 1941. godine, Radnički bataljon je na Kadinjači štitio odstupnicu partizanima…

Ko te, Užice,
ne bi voleo?!
I bol
i radost
bio si, grade…
I ko bi tebe
sad preboleo,
bunom zasejan
crveni sade!

Neko će pasti,
neko će doći,
ej, grade druže,
ej, grade rode,
biće još patnje,
al’ sve će proći,
i bićeš rumen
od slobode!

A sad ni reči
ne progovoriti,
trpeti ćutke
misli sev,
u ime ljudskog
sebe pretvoriti
u bombu,
u oroz,
u cev!

Na Kadinjaču
junački stati,
i tu ostati
dugo, dugo…
Kad Nemci priđu,
samo to znati
i više
ništa drugo!

…I ništa drugo do trag na drumu,
a kako mnogo sve to znači!
Rođena zemljo, imaj na umu:
metalci,
pekari,
tkači…

Pognule breze glave od studi,
praminja
lepršav
prvi sneg…

Na pustom drumu dvesta ljudi
useca trag u breg…

Dok mnogi veliki danas mukom
ropski puštaju da ih gaze,
ovaj bataljon kao rukom
stopama piše putokaze:

U tmini srcem paliti plam,
tu ljudsku glavu pred silom dići!
Nikada nećeš biti sam
ako naučiš ići, ići…

Ide bataljon, kosom korača,
za tragom daljine plave.
A napred raste Kadinjača
i ljudi
podižu glave.

(…)

I nije čudo, nije čudo
običan taster za to je malo
srce dečaka uvek budno
Srbiji što je otkucalo:– O, čujte čete u daljini,
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il’ mi se čini
svi ste kraj našeg rova!

Kažite — tu smo!
Kažite — jesmo!

Kažite budući,
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
– Svi smo sa vama!Al’ stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
Napred, napred!

I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k’o tuđ a znan:

– Za nove dane — da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed –
napred,
napred!

(…)

Rođena zemljo, jesi li znala
tu je pogin’o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej’o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al’ nikad neće – Kadinjača!

Odlomak poeme Slavka Vukosvaljevića
Fotografija: I. Jelisavčić (Panoramio)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *