Naslov je parafraza francuske šale. Kada su se tamošnji socijalisti hvalili svim dostignućima koje su postigli, tamo negde 1990-ih, pojavila se i ironična zahvalnica za to što su izmislili i uveli internet. Na sličan način, kao donosioca velikih promena ovde i dalje volimo da se setimo Josipa Broza.
Ukratko, Josip Broz kod dobrog dela ljudi ostao je upamćen kao neko ko je napravio infrastrukturu, izgradio mnogo, industrijalizovao zemlju, uveo zdravstvo, obrazovao narod, ali…
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Možda je najveći problem u tom načinu na koji je narod obrazovan pa se retko setimo da postavimo pitanja:
- Ako je tačna ona da je Tito u Smederevu čuo gvožđe umesto grožđe pa rekao „napravite željezaru“, odakle onda ono „Sartid 1913„?
- Da li je industrijalizacija Kragujevca počela pravljenjem automobila sa italijanskim licencama ili livenjem topova još u 19. veku? (I zašto se ono beše, i od kada, zvala „Crvena zastava“?)
- Od kada se staklo proizvodilo u Paraćinu?
- Kako to sve ove naše, danas privatizovane pivare, slave neke 100-i-neke-godišnjice?
- Zašto je Leskovac imao 70 fabričkih dimnjaka, mahom srušenih 1944. u „savezničkom“ bombardovanju? Za grejanje?
- Ko je proizveo sve one crepove i opeke kojima je izgrađena i pokrivena cela Vojvodina ako nije bilo industrije pre 1945?
Kako onda možemo znati da je pre 1941, ili 1945, počelo isušivanje močvare Novog Beograda, da je aerodrom bio pod Bežanijom i sa njega leteli putnički avioni, da je pruga i tada išla do mora, da je Ibarska postojala i tada na trasi koja odgovara današnjoj uz neke sitne izmene (od Ljiga u brdo, a posle preko Takova umesto preko Rudnika, otprilike slično kuda ide i novi autoput)…
A kad se ne setimo da postavimo takva pitanja, niti pokušavamo da razmislimo kako je i ostali svet izgledao pre, a kako posle Drugog svetskog rata, onda nije ni čudo što se ljutimo na kralja koji nam nije omogućio da pravimo 1931. godine televizore i drugu elektroniku u Nišu. A možda tad i nije bilo takvih industrija van SAD ili Britanije, Nemačke?
Tito asfaltirao ulicu. Tito uveo struju. Tito uveo zdravstvo. Valjalo bi znati da su i američki čuveni autoputevi postratovski infrastrukturni projekat, a da je elektrifikacija i van zona većih gradova u većini država Evrope karakteristična za posleratni period, čak i u onim državama koje nisu imale tu sreću da imaju Tita.
Kada je reč o zdravstvu za narod, i to je standardna posleratna tekovina. Zdravstveni sistemi (čije urušavanje vidimo danas i u državama kao što je Britanija) nastali su posle svetskih ratova kao delimična zahvalnost država narodu koji je izneo teret rata na svojoj grbači.
Slično je i sa obrazovanjem. Međutim, tu ima i jedna zanimljivost: Koliko srpskih pisaca ili pesnika sa kraja 19. ili iz prve polovine 20. veka znate a da nikada nisu bili učetilji ili nastavnici u nekoj od škola pod ministarstvom prosvete?
I zar je uopšte potrebno pominjati i prostu matematiku? Kraljevina u sličnim granicama između dva rata trajala je manje od 23 godine. Isto toliko od 1945. jeste – 1968. godina. Međutim, ni to nije istih 23 godine, jer je, bez obzira na sve probleme „druge“ Jugoslavije, to i dalje bila država sa 25 godina nekakve istorije, dok je „prva“ Jugoslavija bila zaista prva – potpuno nova država nastala bez ikakvog prethodnog iskustva konstitutivnih naroda na takvom jednom poslu.
Stvar uopšte nije u tome da li je neko za ili protiv, da li voli ili ne voli… Stvar je u tome da se zaista objektivno sagleda šta je realni poduhvat, a šta poduhvat koji je bio potpuno u skladu sa duhom vremena, podjednak ovde i bilo gde drugde, i koji bi se, u približno jednakoj meri dogodio i da nije došlo do revolucije, kako ratne tako i poratne, i da beogradske vile i kraljevski letnjikovci nisu promenili stanare.
U suprotnom, ako smo namerni da i dalje opšte karakteristike jedne epohe, od izgradnje infrastrukture, putne i energetske, do uspostavljanja obrazovnih i zdravstvenih sistema za najšire mase, pripišemo onim ljudima koji su se u tom trenutku zatekli na vlasti, onda bi red bio i da Slobodanu Miloševiću pripišemo zasluge za uvođenje interneta.
P.S. Možemo reći da nije mala stvar i to što je Broz uspeo da bude u korak sa duhom epohe, da i za to što je učinio treba da mu kažemo: „Hvala“ jer mogao je biti kao Enver Hodža ili Čaušesku. Istina. Ali, mogao je biti i jedan od onih posleratnih državnika čijom smrću im se država nije raspala, ili bar ne u ratu koji su međusobno vodili njegovi generali i partijski drugovi.
P.P.S. Stvari postaju još zanimljivije kada se u računicu uzme to koliko je industrijalizacija koštala seosko stanovništvo, predratne industrijalce (ne, nisu svi bili lopovi i izdajnici), kolikim se delom oslanjala na milijarde dolara kredita međunarodnih finansijskih institucija, itd.
Ali, ovo nije neka duboka analiza, samo usputno podsećanje na bajke u kojima i ovog 4. maja živimo u nedostatku realnosti svojih života.
Mladen Bogićević