Društvene mreže: Najskuplje stvari obično su besplatne

Društvene mreže: Najskuplje stvari obično su besplatne

Za „obične“ korisnike društvene mreže su besplatne – ne traže ništa više osim našeg vremena. Možda i broja telefona. I lokacije. I još poneki lični podatak… Ali, šta dobijamo a šta dajemo za tu „besplatnu“ uslugu uživanja u društvenim mrežama kao što su Fejzbuk, Tviter, Instagram i ostale?

„Kada je nešto besplatno – vi ste proizvod“ – izreka koja je nastala deceniju dve pre pojave interneta, ali je primenjiva za sve medije, TV, internet, pa i Penzin.

Na početku valja podsetiti da pojam „društvene mreže“ (engl. „social networks“) umnogome zamagljuje njihovu suštinu. Naime, iza tog pojma koji čini da ih posmatramo kao nešto što nam pripada, pomalo svakom od nas, kao trg, kao agora, zapravo stoji stara dobra, sasvim obična – kompanija. Ta kompanija ima neku adresu, neke zaposlene, direktore, vlasnike, akcionare, godišnje prilive i rashode, profit. Ona je ista kao i svaka druga kompanija, kao ona koja proizvodi kupatilsku keramiku, ili delove za satelite, ili mobilne telefone, samo što je u drugom biznisu.

Naravno da to vrlo dobro svi znamo, i da ovo nije nikakva velika tajna otkrivena, ali… Naše ponašanje na društvenim mrežama svakodnevno odstupa od tog znanja. Naime, ta kompanija može i da nestane (primer: My Space), da ode u stečaj, u bankrot, u mirovanje. Može biti prodata drugoj kompaniji koja je kupi samo zato da je ugasi, ili da je promeni, ili da je objedini sa nekim svojim uslugama (primeri: kupovina Youtube-a od strane Google-a, Skype-a od strane Microsoft-a, WhatsUp-a i Instagram-a od strane Facebook-a, itd).

Kada dođe do tako nekih krupnih događaja, mi, korisnici, ne pitamo se šta želimo. Tada se „društvena mreža“ ponaša kao kompanija. Ako su „društvene mreže“ savremeni trgovi za razmenu mišljenja i iskustava, zašto bi njima bilo dozvoljeno da prodaju ili drastično izmene taj trg bez ikakve konsultacije sa svima nama? Kada bi neka mala grupa ljudi odlučivala o krupnim promenama na našim gradskim trgovima sa kojima se mi ne slažemo, onda bismo imali mogućnost da ih smenimo na izborima, da napravimo proteste, da zauzmemo trg.

Na sličan način, u fizičkom prostoru, naše trgove glume i tržni centri koji se predstavljaju kao mesta savremenih dešavanja, okupljanja – ali sve dotle dok to okupljanje nije mesto protesta, društvenog i političkog bunta, to jest, sve dok se ponašamo samo i isključivo kao potrošači ali ne i kao malko složenija ljudska bića, pripadnici malko složenije zajednice nego što je to zajednica kupaca.

Drugi suštinski problem sa društvenim mrežama jeste njihova nepostojanost. Društvo, zajednica, postoji u kontinuitetu od kad je ljudske vrste. Društvene mreže postoje tek deceniju. Dokle će postojati, svaka zasebno, ili kao koncept – ne zna se. Pre deset godina korisnici mreže MySpace mislili su da će trajati večno. Danas tako mislimo o Fejzbuku. Do nedavno smo tako mislili i o Tviteru, ali sada je neizvesno i da li će Tviter dočeti i 2018. godinu.

Sada mediji javljaju kako Fejzbuk pretvara svoj Instagram u prodajnu platformu. „Investitori“ Fejzbuka traže veću zaradu – a sam Fejzbuk više nema mesta gde fizički da umetne reklame. Napraviće video reklame! Fino. Ali ostaje pitanje do kada će ljudi odlaziti na Fejzbuk samo zato da prate nove reklame? Ako je svaka treća ili peta objava koju tamo vidimo zapravo nečiji plaćen oglas, koji je to onda kvalitet informisanja koji tamo dobijamo? A ako je Fejzbuk prvenstveno namenjen da se povezujemo sa prijateljima i porodicom, kakva je to onda „društvena mreža“, zar društvo nije širi pojam od 100, 500 ili 1.000 ljudi?

U međuvremenu, majstori mimikrije insistiraju na „društvenoj mreži“, na našem „korisničkom iskustvu“, na „jednostavnosti“, na „povezanosti“… Ali, kakva je to povezanost, to iskustvo, ta jednostavnost, u onom trenutku kada neko reši drastično da promeni ili prosto ukine to „društvo“?

Tako nešto smo u nekom obliku videli i sa Guglovim servisom za fotografije „Picassa“, i, u skorije vreme, sa Majkrosoftovim servisom „One Drive“. Usluga je prvobitno predstavljana kao nešto gde možemo da čuvamo svoje fotografije/dokumenta, i da uvek budu sigurni ako nam se pokvari računar, ako izgubimo telefon, itd. A onda su korisnici bili primorani da u određenom vremenskom roku ipak vrate na svoje računare svoj sadržaj (u slučaju Majkrosofta imaju mogućnost i da plate).

Nisu ni naši Fejzbuk statusi ni naši tvitovi sami po sebi neka velika vrednost. Ni naše fotografije tamo postavljene. Ali su – naše. A mi ih predajemo njima kao da će oni uvek biti tamo. Naše veze sa nekim ljudima, naši sadržaji, naša dela, ostaju nepregledni, sakriveni, izgubljeni u moru drugih stvari, skoro nemogući za preuzimanje sa „društvenih mreža“.

Naravno, treba da smo zahvalni što dobijamo da koristimo nešto tako korisno – besplatno. Ali, zanimljivo bi bilo videti model u kom mi sve koristi koje dobijamo – plaćamo, a zauzvrat ne dajemo imena, brojeve telefona, svoje lokacije, svoje kontakte (kao što nam prodavci životnog osiguranja traže kontakte prijatelja i porodice), itd. Dakle, kako bi bilo da imamo opciju da platimo 10 ili 50 ili 100 evra godišnje da koristimo neki servis koji nas ne bi zatrpavao reklamama i, još važnije, koji bi svoje odluke morao da donosi prema rezultatima našeg glasanja?

Ne biste platili? Ne brinite – ne bi vam oni ni uzeli pare. To što bismo im platili za njih je sića. Previše novca u premalim apoenima. Sami će da zarade to isto, i deset puta toliko, tako što će našu pažnju da prodaju svojim klijentima.

Na primer, Tviteru ovo izgleda da ne polazi za rukom i kompanija pokušava da se proda bilo kome, ali je niko neće. Toj društvenoj mreži već se nazire kraj pa nas je zanimalo da napravimo jednu anketu među korisnicima Tvitera.

Tviteraše smo pitali da li bi platili korišćenje te mreže 10 dolara godišnje ako bi Tviter to tražio jer ne uspeva da napravi druge prihode. Bila su ponuđena samo dva odgovora: „da“ i „ne“.

Na relativno pristojnom uzorku od 240 ljudi, procenat se sve vreme glasanja kretao oko 1/3 onih koji bi platili.

Tviter tvrdi da ima oko 300 miliona korisnika mesečno. Kada bismo uzeli da bi trećina platila po 10 dolara to je priliv od milijardu dolara na godišnjem nivou. Drugim rečima, ovu mrežu bi od sigurne propasti koja je počela pre nekog vremena, moglo da spasi direktno učešće samih korisnika u prihodima.

Naravno, to se neće desiti. Lična pretpostavka pisca ovih redova jeste da, kada bi Tviter, ili bilo koja druga poveća mreža (ne i one među najvećima jer one neće skoro da propadnu) pokušao tako nešto, brzo bi se našao kupac! Jednostavno, model u kom bismo mi, korisnici, postali direktni potrošači, jeste model u kom bi biznisi počeli da zavise od nas u daleko većoj meri nego što je to slučaj sada. Drugi slični biznisi kupili bi Tviter samo da se ne zapati taj „čist-račun-duga-ljubav“ pelcer u njihovom biznisu jer ovako, kada je iz našeg ugla sve „besplatno“, iz njihovog ugla vredi mnogo više.

Među razlozima je i to što bismo onda mi imali i bar nekakvo pravo glasa. Naše odbijanje da platimo narednu godinu nakon neke neželjene promene uticalo bi na cenu kompanije, na koju sada utiče samo to koliko nas negde ima i da li može ili ne može da nam plasira još oglasa.

Internet je prisutan tek 20-30 godina. Društvene mreže tek 10-15 godina. I proći će još mnogo vremena pre nego što se tu malko razbistre stvari. Do tada već neće biti sadašnjih najvećih kompanija. Do tada ćemo možda doneti i zakone po kojima niko sebe ne može da naziva „društvenim“ ukoliko ne primenjuje jedno od osnovnih postulata društva – većinsko demokratsko ili bar nekakvo zajedničko odlučivanje. Urušiće se same od sebe, kada nam dosade, kada preteraju u uzimanju i preteraju u (ne)davanju, kada preteraju u bahatosti i kada preteraju u sprovođenju svojih ciljeva da kontrolišu sve naše.

U tom procesu mnogo će nam fotografija sa letovanja nestati, mnoge zanimljive prepiske, neke drage uspomene pa čak i neki dragi ljudi koje posle nikad nećemo naći. Nestaće nam albumi, statusi, lajkovi, fanovi, kao da nikad i nisu bili naši, kao da je to neko tako, delio nam kao cvetiće i leptiriće u osnovnoj školi, da nas motiviše, da nam zadrži pažnju, da je to sve nešto lepo i važno, i da smo mi lepi i važni, a ne tek deca o čijem životu odluke ipak donose neki drugi.

Naravno, postoji taj argument – ne moraš ih koristiti ako ti se ne sviđaju. Samo, nigde ovde ne piše ništa o sviđanju i nesviđanju. Piše samo o razmišljanju na temu. Naravno, postoji i taj argument – pojaviće se nešto novo isto ili slično. Moguće, ali će to novo isto – isto kao i staro da se završi. I tako u krug dok se ne pojavi nešto novo, a ne baš toliko isto.

Ili ne treba gajiti bilo kakvu nadu i težiti tome da od interneta napravimo svoje prave viruelne trgove, koji se ne mogu tek tako prodati, tek tako rušiti, i kojima neko ne može tek tako da nam zabrani pristup a da ne očekuje posledice za godinu, dve ili pet kad se opasuljimo, kad ojačamo, kad glasamo?

Naravno, postoji i taj argument – ali oni su napravili ove trgove, mogu sa njima što im je volja. Jasno, ali, ako smo mi izmislili trgove, ako smo ih rodili iz naše potrebe da se srećemo, odakle njima autorsko pravo na ime? Mi smo društvo. Oni su kompanije.

Stavovi ovde izrečeni i nisu stavovi protiv društvenih mreža – naprotiv. Oni su samo deo nadanja da ćemo jednog dana uspeti zaista da napravimo društvene mreže i u virtuelnom svetu kao što smo ih pravili i sa nogama na zemlji.

Uostalom, i ono što na tim njihovim trgovima liči na trgove zapravo nisu napravili oni nego mi. I pravimo ih svaki dan. Možda zato i ne stižemo da oživimo one naše, napuštene, koji čekaju na nas?

Dodatak: Zanimljivo za ovu teme jeste i slučaj Majkrosoft Srbija koji je jednom korisniku na Fejzbuk stranici brisao načelno pozitivan komentar zato što je dodao da mu se ne sviđa tretman privatnosti u operativnom sistemu Windows, pa je ostavio i link gde može da se uzme softver koji će to da iskontroliše. Ovaj komentar je izbrisan, a ostavljeno je mnoštvo komentara koji promovišu nelegalan softver, iz čega se izvlači zaključak da su kompaniji vredniji naši podaci nego to da li im plaćamo softver ili ne. Ceo slučaj možete pročitati u tekstu Vladimira Jovanovića na LinkedIn-u.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *