„Nakon ovog rata, mladost i entuzijazam ne treba više da budu diskvalifikacija za odgovornost, a novi svet neće biti izgrađen samo za ratnu generaciju već i oko nje i od strane nje.“
U broju od 10. juna 1944. godine, samo četiri dana nakon iskrcavanja Savezničkih snaga u Normandiji, i skoro godinu dana pre kraja Drugog svetskog rata u Evropi, list Economist objavio je veoma zanimljiv članak.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
U njemu se kaže da je „došlo vreme da Britanci i Amerikanci vrate dug Rusiji (ne SSSR-u – prim. Penzina) na najbolji mogući način“, da će „usnula“ Zapadna Evropa pod nemačkom čizmom biti važan faktor za logistiku savezničkih trupa, ali, naročito je zanimljiv završetak članka koji, 70 godina kasnije, prevodimo:
„I na kraju, kada se zahvalimo svima i izmerimo svačiji doprinos, ostaju nam samo inženjeri pobede, muškarci koji, prema rečima Kralja (Džordž VI – prim. Penzina), „upravljaju brodovima, osvajaju plaže i ispunjavaju nebo“. Iako su početne prednosti osigurane iznenađujuće malim gubicima života, najteže bitke su pred nama.
U nedeljama koje će doći, hiljade ljudi položiće svoj život ili postati invalidi, trpeće bol i tegobe i napore, baciće sve što imaju na tas pobede ne pitajući se zašto i ne računajući cenu. U ovom momentu nema mnogo toga što ljudi iz pozadine mogu da učine za njih.
Oni mogu da bdiju, kao što je Kralj zamolio. Oni mogu postojano da se suoče sa strepnjama. Oni mogu da prihvate gubitke kada se dese; ali stvarni trud za zahvalnost biće potreban tek kasnije, kada se muškarci vrate kući.
Njima pobeda nije data, oni su za nju radili i znojili se, od Alamejna do Bizerte, od Sicilije do Rima, od burmanskih džungli do desantnih plaža Francuske. Oni su bili aktivni agenti svakog vojnog uspeha. Njihova hrabrost i inicijativa i prilagodljivost i zdrav razum učinili su istorijski preokret u poslednje četiri godine.
Neće biti dovoljno da im njihovi preci daju „hranu, posao i domove“ – osnovne potrebe pristojnog posleratnog društva. Njima se mora omogućiti njihovo mesto u društvu, mora im se dati prostor i mogućnost i odgovornost da i sami vode društvo.
Muškarci koji su vladali državom 1913. godine i dalje su vladali 1923, a nažalost, u najvećem broju slučajeva, to su činili i 1939. godine. Nakon ovog rata, neka dug zahvalnosti bude plaćen na više odgovorajuć način.
Muškarci koji su generali u svojim tridesetim ne smeju čekati do svojih šezdesetih na počasti i odgovornosti u civilstvu.
Promena se ne može izvesti tokom noći, ponajmanje dok rat još uvek traje, ali sada je vreme, kada se muškarci bore i ginu, i kada su svi koji imaju srce i svest duboko svesni ogromnog duga, da izgradimo čvrstu rešenost da, nakon ovog rata, mladost i entuzijazam ne budu više diskvalifikacija za odgovornost, i da novi svet neće biti izgrađen samo za ratnu generaciju već i oko nje i od strane nje.“
Komentar Penzina: Kada se pogleda unazad, izgleda da je ovaj poziv imao bar malo odjeka. Generacija koja je iznela rat na pacifičkom, afričkom i zapadnoevropskom ratištu, u Velikoj Britaniji i SAD ostala je poznata kao Najveća generacija.