Dvojica profesora sa Emory univerziteta u SAD ispitivali su u 2014. godini preko 3.000 osoba koje su se venčavale samo jednom i došli do sledećeg zaključka: što je veća cena svadbe, to je kraći brak. Razlog? Dugovanja ili nešto drugo?
Organizacija svadbe i u Srbiji predstavlja često veoma stresan proces sa neizvesnom računicom, a godinama kao da se sve više komplikuje. Običaji nametnuti i kroz filmove propisuju, obavezno i dodatno:
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
- verenički prsten dodeljen na adekvatnom putovanju
- momačko i devojačko veče
- probe i specijalne večere za uži krug ljudi
- ručak sutradan posle svadbe
- specijalan fotograf i hiljade fotografija pre, za vreme, i nakon ceremonije venčanja
- specijalan sajt posvećen venčanju i mladencima
- pozivnice i poklončiće za goste, itd.
Američki sociolog i seksolog dr Pepper Schwartz kaže da je „cela stvar već otišla predaleko“, misleći na nepreglednu listu troškova u vezi sa jednim venčanjem.
U SAD parovi troše prosečno 30.000 dolara na svadbu, što se i ne čini mnogo iz perspektive srpskih troškova od oko 5.000 evra i daleko slabijim standardom.
Međutim, profesori ekonomije Andrew Francis i Hugo Mialon sa Emory univerziteta želeli su bliže da ispitaju smislenost ovakve „investicije“. A kako drugačije nego ispitivanjem dužine braka koji (bi trebalo da) predstavlja glavni razlog pomenutog rasipništva?
U anketi preko 3.000 osoba koje su se venčavale samo jednom ispostavilo se da skuplja svadba znači i kraći brak.
Na primer, momci koji troše od 2-4 hiljade dolara na verenički prsten imaju 1,3 puta veće šanse da se razvedu u odnosu na one koji potroše od 500 do 2.000 dolara na isti komad „simboličnog“ nakita.
Dodatno, trošak svadbe veći od 20.000 dolara povećava šanse za razvod tri i po puta u odnosu na parove koji su trošili 5-10 hiljada dolara na celu ceremoniju venčanja.
Najstabilniji su bili brakovi sa „malim“ venčanjima do 1.000 dolara (kakva su sve ređa i u Srbiji).
U SAD jedan od osam parova troši preko 40.000 dolara na venčanje, a cela industrija „na ime ljubavi“ zaradi preko 55 milijardi dolara svake godine. A zarada neprestano raste.
Istraživači glavni uzrok eksplozije troškova vide u snažnijem marketingu koji nameće viđenje da je veći trošak znak veće posvećenosti iako je u realnosti zapravo obrnuto.
Kao moguć razlog za prikazane rezultate nameće se opterećenje braka dugovima koji proističu iz troškova svadbe. Iskustva i iz Srbiji pokazuju da se mladenci zadužuju kako bi organizovali svadbu, a da je „zarada“ na granici prostog povraćaja troškova. Tako su svi na gubitku, osim „industrije braka“.
Međutim, Peper Švarc podseća da korelacija nije isto što i uzročnost. Ona kaže da deo problema može biti i u tome što ceremonija venčanja i prateći događaji postaju sami sebi cilj, i predstavljaju više vrhunac nego tek početak „prave stvari“.
– Fokus više nije na vezi i dugoročnoj posvećenosti. Od 1980-ih kada sam počinjala da organizujem venčanja, industrija je mnogo napredovala. Danas imamo časopise za mlade, rijaliti TV emisije, parovi su bombardovani reklamama, tako da nije ni čudo što su se troškovi povećali duplo od 1990-ih godina do danas – kaže Kim Horn koja tri decenije radi kao profesionalac na organizaciji venčanja.
Ipak, u istraživanju je istaknuta još jedna stvar – broj gostiju na venčanju čini brak dužim. Tako bi poruka mogla biti: ne skraćujte listu gostiju zbog računice, već smanjite troškove po gostu!
Naravno, razlog ovoga može biti i to što broj gostiju zavisi često i od vrednosti porodica koje su uključene u organizaciju venčanja. Otprilike po onoj logici: kada se brak ne shvata olako, onda se ni organizacija svadbe ne može „ljudski“ napraviti u vidu ručka za najužu porodicu i kumove.
Napomena: ovaj tekst je napisan na osnovu teksta „Zajedno u bolesti i zdravlju, ali ne i u dugu“, sa sajta Ozy.