Britanski referendum o izlasku iz Evropske unije došao je kao iznenađenje, ali ne toliko po samom rezultatu glasanja, već po reakcijama javnosti i medija. Ovaj događaj skinuo je šminku sa evropskog društva, a ono ispod nije nimalo lepo…
Ukratko, Bregzit je otkrio tri društvene pojave, dugoročno opasnije i teže rešive od prostog „tehničkog“ pitanja budućeg odnosa Velike Britanije i Evropske unije:
- generacijski jaz, ejdžizam, i potpuno odsustvo komunikacije između generacija u javnom diskursu
- ekstremni elitizam kojim se dovodi u pitanje sama suština demokratije, pa čak i onog daleko starijeg od „demokratije“ – prava ljudi da imaju svoje izbore, prava jedne zajednice da ima svoje izbore
- živu netrpeljivost među ljudima po najrazličitijim osnovama (osim po godinama) – gradovi kivni na provinciju, „starosedeoci“ na doseljenike, belci na crnce, bogati na siromašne, obrazovani na neobrazovane…
Svaka od ovih pojava pojedinačno je poražavajuća za kontinent koji se 70 godina uljuljkuje u svoje domete ljudskih prava, demokratije, tolerancije, brisanja granica. A zapravo, to može biti poražavajuće samo za „kontinent“ koji te svoje domete ne nameće drugima oružjem, kao što je to „Evropa“ u više navrata činila od bombardovanja Srba u Bosni i Hercegovini 1995. ili SR Jugoslavije 1999. godine pa do danas. Evropa koja to radi, sada je samo i onima u svojim „granicama“ pokazala svoje pravo lice. Oni van njih po tom licu prepoznaju je odavno.
Prosto je ogoljena mimikrija društva (ili društava) ništa boljeg i ništa goreg od, na primer, društva koje su nekada činili „Jugosloveni“. Društva kom nedostaje samo malo mešanja velikih sila i nekoliko isporuka oružja da se pretvori u „SFRJ“ početkom 1990-ih. To što Amerika neće jednostrano priznati (ili proglasiti) Škotsku ili Severnu Irsku nezavisnim manje je važno. Suština je da, ako bi se tako nešto desilo, videli bismo na delu onu poentu kardinala u filmu „Kum 3“ kada polomi kamen i pokazuje kako je suv u sredini iako je godinama u vodi – „tako su i Evropljani vekovima u hrišćanstvu ali ono nije prodrlo u njih“, kaže stari sveštenik.
Danas, imajući pred sobom drastičnu razliku između onoga što Evropa želi da bude, i onoga što uistinu i jeste, možemo parafrazirati te reči:
„Evropljani su vekovima u Evropi, ali Evropa još uvek nije prodrla u Evropljane.“
Ali, ma koliko bilo zgodno za poentu, ni ovo ne bi bilo tačno. Evropljani su sasvim u redu. Isto kao što su sasvim u redu i Libijci, i Sirijci, i svi drugi narodi sveta. Pravi problem je u takozvanim „elitama“.
Jedno od najčešćih objašnjenja za rezultat referenduma u Britaniji jeste da je narod glasao protiv elita:
- protiv domaće elite koja ne obraća pažnju na pad standarda, na urušavanje socijalnog i zdravstvenog sistema, na ignorisanje „malih“ domaćih pitanja dok se bavi onim „velikim“, svetskim
- protiv „evropske elite“ koja je uspostavljena naročito tokom poslednjih 10 godina od kada su predstavnici EU u Briselu preko ekonomskih, počeli da nameću i političke standarde, i to bez ikakve kontrole naroda država članica.
Ipak, u „najvećim“ medijima ne čujemo komentare nekolicine onih koji svoje viđenje referenduma zasnivaju na istorijskim iskustvima, a naročito na tradiciji britanske diplomatije, one koja je od te zemlje napravila imperiju i uvlačila je u svaki „viđeniji“ rat tokom poslednja dva veka sa jedinim ciljem da neka druga sila ne ojača, čak i onda kada ta sila nije pokazivala aspiracije da u skorije vreme napadne i Britaniju (Napoleonovi ratovi, Krimski rat, Prvi svetski rat). Referendum posmatran iz ovog ugla pre zvuči upravo kao odgovor britanske „pritajene“ a veoma moćne elite (čiji se interes ovog puta poklopio sa željom naroda) i njen šamar domaćoj i evropskoj „javnoj“, političkoj „eliti“. I autoru ovog teksta ova verzija čini se izvesnijom, jer, bez obzira na srpski doživljaj britanske diplomatije niko od nas ne treba da je potcenjuje (ako to nekom uopšte pada na pamet).
A potcenjivanje bi bilo reći da je ishod referenduma za „tajnu“ britansku elitu bio iznenađenje. Čak možda ne bi bilo preterivanje ni reći da je to bio samo još jedan efikasno izveden plan, zabašuren „voljom naroda“. Drugo je pitanje šta to britanska elita zna, a drugi ne znaju, pa neizvesnost izlaska iz EU vidi kao bolju opciju od ostanka u njoj.
Ali, na stranu to. Tema Penzina nije geopolitika nego život ljudi, društva i pojedinca, te moramo prokomentarisati šta se to tačno dogodilo u ovih desetak dana od Bregzita…
Evropa se ogolila. Ne, nije samo Britanija i ono što stiže iz nje, već cela Evropa. Kao u inat svim ovdašnjim evrofanaticima koji sanjaju da žive u mitskoj „normalnoj zemlji“ „gde se zna šta sme a šta ne sme“, Evropa ovih dana pokazuje onim mlađim, neiskusnijim ili prosto neobaveštenim, svoje pravo lice.
To je lice preko pola veka bilo pokriveno skupom šminkom. U drugoj polovini 20. veka, bez obzira na razaranje Drugog svetskog rata, Evropa je i dalje dominirala mnogim zemljama „trećeg sveta“. Povukla se iz (većine) njih postepeno u posleratnim godinama ali je i dalje bila konkurentna pružajući tehnologiju, mašine, tehničku robu i finansijske usluge. A onda… Onda se desio Bliski Istok, a zatim Kina. Sa Kinom i nova Rusija, Afrika, Južna Amerika, i stvari su počele da se menjaju. Proizvodnja, trgovina, finansije, ne idu više nužno preko Evrope. Trguje se direktno između Azije i Afrike ili Južne Amerike, direktno preko Sibira, preko Indije i Irana, Pacifika i Indijskog okeana. To je neminovno promenilo stvari.
Elitizam koji je Evropa predstavljala (sasvim svesno), sudario se sa realnošću globalizacijom koja više nije mogla da teče jednosmerno, kolonijalno.
Problemi su počeli da se vide onda kada su kontejneri za prevoz robe prekookeanskim brodovima začepili evropske luke. Jednostavno, toliko robe je počelo da stiže u Evropu, a toliko se malo izvozilo da su prazni kontejneri prosto ostajali u Evropi a Kina je pravila nove da u njima šalje još robe.
Lakoća sa kojom je Evropa ubirala bogatstvo više nije bila moguća. Konkurencija je vratila Evropu u njene prave granice – u one granice koje je Evropa sama sebi nacrtala – ne do Urala, ne do Bosfora, nego do Alpa, nego do stepa, do Gibraltara. Tako mala Evropa u 21. veku prosto nije imala šanse da zadrži svoju „finoću“.
I danas, kao osiromašena baronesa koja se celog života držala naučenih manira, od umora, od jeda, od gladi, od povređene sujete, manire zaboravlja i naglas govori koga i koliko mrzi, prezire, ne prihvata.
Gde to vidimo? U najpoznatijim medijima. Jedna je stvar kada mediji prenose izlive mržnje na ulicama Britanije, ali je sasvim druga stvar kada čitamo reakcije redakcija, uredništava, komentatora tih medija na rezultat referenduma u Britaniji.
Pre deset ili dvadeset godina bilo je nezamislivo da „klinci“, skoro tinejdžeri, dobiju takvu pažnju kakvu su dobili oni koji su ostavljali komentare o tome da su stari u Britaniji „upropastili njihovu budućnost“. Mladi čija bi sadašnjost bila sasvim drugačija da nije bilo baš tih starih koji su koliko-toliko zadržali post-imperijalni položaj Britanije, optužuju te iste stare da su im uzeli budućnost. U narednih pola veka ti mladi imaće sasvim dovoljno prilika da se vrate u EU, ako je to jedina budućnost. Imaće vremena čak i da promene smerove kolovoznih traka, ili valutu, ili da prihvate SI merne jedinice.
I nijedan glas nije se mogao čuti koji će reći: Deco, isti ti stari su izgubili braću, očeve, stričeve, drugove u Drugom svetskom ratu boreći se u kapituliranoj Francuskoj protiv Nemačke. Zar ne mislite da oni znaju i ono drugo lice Evrope? Zar ne mislite da su ipak mnogo toga videli u životu što vi niste da biste tek tako mogli da odbacite njihov stav da EU možda ipak nije najbolje rešenje za njihovu zemlju?
Pre deset ili dvadeset godina, pa i pre deset ili dvadeset dana, bili smo ubeđeni da „samo u Srbiji“ stari svojim glasanjem „odlučuju o sudbini mladih“. Danas saznajemo da na isti način i Britanci (ali i drugi evropski narodi) optužuju svoje stare. Saznajemo da, pored starih, optužuju i svoje provincijalce, „seljake“, radnike, neobrazovane, siromašne.
A šta je odgovor elita? Šta je odgovor elita na ovu eksploziju netrpeljivosti? Još elitizma!
London traži veću autonomiju u Britaniji da samostalno pregovara sa EU! Glavni grad nikad nije to zato što je sam sebe napravio. Glavni grad je samo kruna jedne cele zemlje. Da nisu ginuli na brodovima, u prašumama i pustinjama i provincijalci, i Škoti i Velšani, teško da bi London i danas bio London. Kao što ne bi bio ni Beograd, ni bilo koji drugi glavni grad. Kakav elitizam!
Čuju se mišljenja da „demokratija ne valja jer narod ne razume o čemu glasa“! Pa koga taj isti narod plaća da mu napravi škole, bolnice? Ili smo pogrešno razumeli svrhu plaćanja poreza. Koliko je cinično kada ta malograđanska „elita“ optuži svoj narod da je glup i neobrazovan? Čija je to krivica? Ko je time trebalo da se bavi? Kakav elitizam!
Rešenje za današnju demokratiju elite pre vide u manje, nego u više demokratije. Zar to već nismo imali? Vekovima! Kada su se plemići i sveštenstvo nadglasavali sa kraljevima i papama. Moramo biti načisto sa tim da je ta ideja, da samo elita „razume“ potrebe celog naroda, vraćanje u evropski 17. vek i ranije. Nema sumnje da to jeste sledeći stupanj moći koji sanja onih 1% koji drže 99% svetskog bogatstva. Kakav elitizam…
Ali, elita i dalje ima samo neka iskustva, samo neku teoriju, samo nešto malo prakse… Narod je tu ipak daleko iskusniji…
Narod je isuviše kompleksan mehanizam da bi „racio“ mogao da bude uzdignut na takav pijedestal da mora biti isključiv kriterijum za odluke koje narod donosi. Uostalom, narod je napravio civilizaciju. Elite i države su mnogo mlađe od njega. Zato su manje otporne, manje snalažljive, manje žilave. Valjalo bi im da malo bolje osluškuju narod. Nije on slučajno izveo narod iz pećine. Nije on slučajno i napravio te iste države i elite. Napraviće ih opet. Obrunuto se još nije desilo, a da se i desilo, još nije potvrđeno makar vekovima trajanja.
Mladen Bogićević