Početna Draganova nagrada Božidar (Beograd): Lepota našeg postojanja kroz vekove

Božidar (Beograd): Lepota našeg postojanja kroz vekove

Božidar (Beograd): Lepota našeg postojanja kroz vekove

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Fotografija: Manastir Ljubostinja

Ovo je priča o nama u ono vreme, naše vreme, a sada u ovim godinama, najboljim, uspomene i sećanja sa putovanja. Priča o događajima, doživljajima na svim tim izletima, kada smo se ponašali kao deca radosni. Brige, probleme, to ostavljamo ovde.

Svakog meseca, po ranije utvrđenom planu putovanja, obilazimo svoju najdražu – Srbijicu; znamenitosti: crkvice, manastire, naše svetinje. Nicale su u svakom kraju naše zemlje, često rušene, skrnavljene, harane i to najviše od Turaka, ali i od drugih zavojevača, satkane od predanja i istine o nama koje govore i mnogo kazuju. Mnoge je bitke i bojeve vodila Srbija, braneći svoju grudu ponosito za krst časni i slobodu zlatnu. Mnogo je grobova po Srbiji, ali kao svedoci tih događaja nikle su bogomolje, svetinje, gde se narod sakupljao, Bogu se molio, u Boga verovao i uz Božiju pomoć opstajao. Skoro svaki vladar ili poznata ličnost doprinosili su, ostavljali trag, pečat tog vremena za sećanje pokolenjima u amanet. Neću nabrajati.

Evo na primer, Ljubostinja – manastir.

Idemo! Autobus je krcat. Bakice, dekice, lica ozarena, srećna. Nemojte samo upozoravati i pitati za lekove! Ne! Ulazimo. Prozivka. Svi smo na broju. Polazak!

Rekoh, destinacija manastir Ljubostinja. To je tu… Ma znamo, kod Vrnjačke Banje. A donde, ih, zar ima nešto prijatnije od žagora starijih, kao deca… Ne kaže se tek tako: star čovek i dete barabar. Sve da vide, prokomentarišu, gledajući kroz prozore autobusa, krajolike drage nam Srbijice.

A zar treba posebno opisivati put. Put k’o svaki put. Truc, truc… Klaj, klaj. Pauza da se noge protegnu, takozvana “pu-pi-ka”, što bi rekao Ljuba vozač. Puš-pauza, pićence sokić, kafa. Pa dalje. I tako, eto nas u Vrnjačkoj Banji samo na kratko, da naručimo ručak za povratak.

Manastir Ljubostinja, zadužbina kneginje Milice koja se tu zamonašila. Dobila je čin monahinje i monaško ime Evgenija. Okupljala je udovice vlastele koji su izginuli u kosovskom boju. U manastiru Ljubostinja se zamonašila i živela Jefimija, poznata po izvezenom pokrovu svetom caru Lazaru, izvezenom u zlatu.

Tu se nalazi grobnica i Stefana despota sa desne strane od ulaza. Takođe je i kneginja Milica tu sahranjena, kao i Jefimija. No vredno je pomena, da je manastir gradio čuveni Rade Neimar, Borović.

Manastir je dugo bio zapusteo. Tek tokom XVII veka je oživeo, a bratstvo manastira se istaklo u borbi protiv Turaka u doba Kočine krajine 1788. godine kada je tu boravio i Koča Petrović i digao čuvenu bunu.

Međutim, što je važno zapamtiti, manastir je obnavljan tek od 1822. godine, kada je ispisan i ikonostas. Iako su neki detalji premalterisani, vidi se uticaj moravske škole i sačuvana su imena graditelja. Pobrinuo se za to slikar Makarije, malo nevešt u slikanju, ipak dobro oslikanih odela i nakita na freskama i malo fragmenata „Isceljenje Uzetoga“, a u južnoj pevnici Arhangel Gavril, Sveti Teodor, Sveti Teodosije, Jefrem Sirac, Arhiepiskop Mihailo, Sveti Sava jerusalimski, Sava Srpski, Sveti Simeun Srpski. Na zapadanom zidu, sačuvani su likovi sa leve strane od ulaza kneginje Milice i kneza Lazara, a desno – despot Stefan i njegov brat Vuk. Uglavnom to.

Veoma važno za sve nas, kao posetioce, da se manastir nalazi u veoma prijatnom krajoliku. A tek čistoća i uređenost oko samog zdanja, čisto “kao u apoteci” što se narodski kaže. Sve su te naše bogomolje po celoj Srbiji takve. No, o njima drugi put.

Prilikom povratka smo se nekako ućutali, malo zbog umora, ali više puni utisaka. Verujem da je svako od nas poželeo da što pre svojim unucima ispriča, dočara, zainteresuje njih i njihove nastavnike u školi podseti da su nam preci mnogo toga ostavili u amanet. Ovo bi najpre bilo upućeno mamama, tatama, tetkama, ostalim bakama i tako dalje.

P.S.
Primetio sam, kada autobusom prolazimo pored nekog hrama tj. crkv,e mlađi se krste baš s poštovanjem, i to vrlo često.

Da, to smo mi. Novo se javlja, staro se ne zaboravlja, ipak.

Bog je na našoj strani. Treba verovati. Što reče (pokojni) Svetolik Mitić i ovo je – “link”.

Božidar Tasić
77 godina, Beograd