Stari su budućnost ove zemlje… Kada bismo više slušali nataložene misli koje izgovori svaka tetka, strina, ujna ili baba, donosili bismo mnogo pametnije odluke…
Nikada neću zaboraviti dane kada je moj otac umirao. Čak i u tim trenucima, bio je daleko pribraniji od mene. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa koverat sa novcem koji je dugo skupljao za sopstvenu sahranu i spomenik.
– Uzmi ovo. Nisi valjda kreten da ulaziš u novi kredit zbog mene – namignuo mi je ćale.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Savršeno pragmatičan, opraštao se od života, svodeći račune i šaleći se na svoj i račun svih nas. Tako je i otišao. Nikome dužan, a svima potreban.
Mnogo mojih vršnjaka zna za ovakav običaj u Srba. Čak ni u trenucima odlaska na neki drugi, bolji svet, ne žele da nas opterećuju svojom sudbinom.
Nije mi samo jasno kako uspeju da uštede od te mizerne penzije, odakle potiče ta smirenost i zašto smo zaslužili toliku njihovu ljubav, kada smo ovakvi kakvi smo. Dakle, nikakvi!
Otuda često pomislim da su naši starci, u godinama kada su daleko bliži stvoritelju nego sadašnjosti, zapravo jedina srpska nada! Plaćaju redovno sve komunalije, da slučajno ne pukne bruka kako su dužni samo jedan mesec.
Potom, kupuju uglavnom domaću robu. Ne žele da se njihova crkavica prelije stranim okupatorima. I, konačno, izdržavaju više generacija u kući, tako da su, kakvog li apsurda i kakve li istine – oni zapravo ljudi u najboljim godinama!
I, kada kažem da su budućnost ove zemlje, mislim na njihov životni nou-hau (know-how). Kada bismo više slušali nataložene misli koje izgovori svaka tetka, strina, ujna ili baba, donosili bismo mnogo pametnije odluke.
Matorci se, naime, drže svojih mudrosti, kao lekova! Problem sa nama je što to shvatimo tek kad ostarimo. Do tada, njihove propovedi smatramo staračkim halucinacijama.
Ne učimo njihove lekcije. Ne čujemo njihova zvona za uzbunu. Oni su nam smetnja. Vreme provedeno sa njima, u epohi sveopšteg ubrzanja i banalizacije, smatramo uzaludno potrošenim.
Zato se tako loše ophodimo prema starima. Bežimo od njih. Pokušavamo da ih se rešimo ekstradicijom u staračke domove, kako bismo što bre skrckali njihovu imovinu. Jer svoju nemamo. I oni nam to opraštaju, zato što se sećaju doba kada su oni bili mladi.
Najmanje su se oni bunili kada su im smanjene penzije. Ko će, naravno, na branik mera štednje – ako neće oni. Tako su trećepozivci prekomandovani na prvu liniju odbrane srpske ekonomije! Naravno da su mlađani tajkuni prebačeni u rezervni sastav.
I, matorci opet ćute. Čuvaju nam decu, pozajmljuju novac pred svaki prvi u mesecu, krijući da su im lekari pronašli neku novu bolest.
Ne iznenađuje me zato vest da je Srbija na pretposlednjem mestu u Evropi, ispred Ukrajine, prema indeksu kvaliteta života starih osoba, na listi koju je objavio Globalni pokret za prava starih osoba „Help ejdž”.
To su naši starci. I to smo mi. Loša deca.
Napomena: Tekst u potpunosti preuzet sa sajta Politike.