Svetli grobovi

Svetli grobovi

Pesma Jovana Jovanovića Zmaja koja podseća da je groblje zemlja kom se hodi, voda kom se brodi – svaka stopa, grob do groba…

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj’ na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j’ zemlja kom se hodi;
Groblje j’ voda kom se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje j’ spomen doba sviju,
Groblje — knjige što se štiju,
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja.
I čitulja viših slika
Izbranika, mučenika,
Od početka pamtiveka,
Sve j’ to groblje —
Al’ je i kolevka.

Nema broja ni imena
U visini zvezdam’ svima,
Kamol’ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j’ tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća,
— No pogdekom uvek gori sveća.
Il’ je sveća, il’ je ime svetlo,
Il’ su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojim zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju —
Kad se umlje u prošlost udubi
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete
U davnine i svete i klete,
Da ti mis’o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć’ se iz daljnih eona
U povorci onoj dugoj —
Dostavljajuć’ jedna drugoj
Strujom koja napred leti,
Težeć’ samo jednoj meti.
Pa se tako svetli mlazi –
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
— U grob samo sruši kosti,
Strese pep’o koj’ mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.

Ko s’ osvrne da pogledi
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako j’ živo,
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikiv’o:
„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!“
„Što ne mogoh — ti ćeš moći!“
„Kud ja nisam — ti ćeš doći!“
„Što ja počeh — ti produži!“
„Još smo dužni — ti oduži!“
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni’,
Spajajući gromkim jekom
I Božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.
Oko svakog svetlog groba
(Baš k’o gore oko zvezda)
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara,
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici svetog žara;
Tu se sleg’o život mladi
Da se s grobom razgovara.
„I ti pade, dragi brate!“
— „Nisam, deco, vas dok traje!“
„Je l’ ti borba bila teška?“
— „Pokušajte, milina je!“
„Šta si hteo? — kud si poš’o?“
— „Tamo kud se stići mora!“
„Zar je vera tako jaka?“
— „Uvek jača od zlotvora!“
„Malo nas je koj’ bi smeli“
— „Al’ vas jaka sila kreće!“
„Zar ko može stići celi?“
— „Ko posumnja nikad neće!“
— „A ko behu oni divi
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?“
— „To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
Nad oblakom mraka gusta,
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
život prazan — mladost pusta!“

Oko svakog svetlog groba
Prikuplj’o se život novi,
Naslednici svetlog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć’ dušom svetle zrake. —
Jest, tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega, —
Al’ je sin’o grobak novi, —
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P’ onda gore, p’ onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razum’u se.
Da l’ to snaga niče nova? —
— Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s’ kupe
Oko groba Đurinoga!*

Jovan Jovanović Zmaj (1879)
*Đuri Jakšiću

Fotografija: Nadgrobni spomenici u manastiru Ćelije kod Valjeva

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *