U vreme kada žene nisu puštali ni u struku, uspela je da se probije i u misije iskorenjivanja velikih boginja i suzbijanja virusa HIV-a. Ostaće upamćena i po čuvenom sarkastičnom odgovoru novinaru CNN-a o tome da li SIDA može da se dobije sedenjem na wc-šolji…
Kada nisu želeli da je angažuju zato što je žena, pretila je svojim pretpostavljenim. Kada su joj novinari postavljali glupa pitanja odgovarala je sarkazmom. Kada su je prokazivali zato što se bavi seksualno prenosivim bolestima, bila joj je važna samo podrška njene majke. Kada se ubola zaraženom iglom nadala se samo da njena beba nije ugrožena…
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Doktorka Meri Ginan (Mary Guinan), epidemiolog sa četiri decenije karijere, bila je jedna od prvih žena lekara koja je radila na iskorenjivanju malih boginja u centrima za kontrolu bolesti, i jedan od prvih lekara angažovanih na epidemiji SIDA-e, i sve to u vreme kada struka nije sasvim prihvata žene.
U njenoj nedavno objavljenoj knjizi memoara „Avanture žene zdravstvenog detektiva“ (Adventures of a Female Medical Detective: In Pursuit of Smallpox and AIDS) ona priča priče o svojim iskustvima u borbi sa infekcijama i epidemijama u celom svetu.
Danas radi kao profesor epidemiologije i javnog zdravlja na univerzitetu Las Vegasa, a u intervjuu za NPR povodom knjige pričala je o svom životu. Penzin ovaj intervju prevodi u celosti…
NPR: Kada ste počeli karijeru samo 10 odsto lekara bile su žene. Šta vas je privuklo?
Meri Ginan: Nije me privukla epidemiologija. Stažirala sam za internistu i mislila da ću biti hematolog. Ali počela sam da brinem da me to ne zanima. Čitala sam o novom programu sa ciljem iskorenjivanja velikih boginja u svetu i to bi bio prvi takav događaj u istoriji – da ljudi iskorene neku bolest ciljano. Želela sam da učestvujem u tome.
Prijavila sam se i bila jedina žena u klasi 39 lekara iz 1974. godine u programu službe za epidemije Centra za kontrolu bolesti koji je radio u saradnji za Svetskom zdravstvenom organizacijom (Epidemic Intelligence Service; Centers for Disease Control; World Health Organization). Prijavila sam se kao dobrovoljac i otišla u Indiju.
NPR: Zapravo, prijavili ste se mnogo puta i nisu Vas želeli?
Meri Ginan: Prvo su mi rekli da SZO ne prima žene. Ja sam rekla, pa dobro, mogu bar da se prijavim? Opet su mi rekli da nema potrebe jer ne primaju žene.
Nastavili su da traže volontere za Indiju, objašnjavali koliko je to važno… I ja sam se opet prijavila. Onda su rekli da nije stvar u politici SZO nego da je problem u tome što je to Indija, i da su im iz Indije poručili da u tom programu ne žele učešće žena. Onda sam tražila da pričam sa direktorom službe za epidemiju.
Pitala sam ga da li zna da je indijski premijer u tom trenutku žena, i da li ona zna da brane američkim ženama lekarima da učestvuju u programu iskorenjivanja velikih boginja? Nije mi ništa odgovorio na to. Onda sam zapretila da ću pisati direktno Indiri Gandi ili ambasadi SAD i pitati ih za tu zabranu. Onda je rekao da će mi javiti. Sledeće nedelje, bez objašnjenja, primljena sam u program.
Napomena Penzina: od 1966. do 1977. godine premijerka Indije bila je Indira Gandi, ćerka Mahatme Gandija. Zatim je bila premijer i od 1980. do atentata koji su izvršila njena dva telohranitelja 1984. godine.
NPR: Recite nam nešto više o svom angažmanu tamo? Šta pamtite?
Meri Ginan: Bilo je neverovatno. Bili smo u udaljenoj oblasti gde je nepismenost bila 99 odsto, blizu Nepala i Utar Pradeša. Ovde nikada nisu videli žene strance.
Ljudi su dolazili i zurili u mene. Žene su stalno želele da me odvedu u svoje kolibe od blata da pričam sa njima. Nažalost, imala sam muškarca prevodioca sve vreme a njega nisu htele da puste u kolibu. Insistirale su da ipak uđem sama, dodirivale mi stomak i pitale gde su moja deca. Uvek sam znala da će žene sarađivati lepo sa mnom tokom vakcinacije zato što sam im zanimljiva.
NPR: Radili ste i u jedinici za seksualno prenosive bolesti tokom prvog perioda izbijanja epidemije AIDS-a. Da li ste osećali stigmu kada ste se vratili?
Meri Ginan: Mogu vam reći da je bilo neobično da žena radi taj posao. Ljudi su me pitali zašto to radim? Zašto bih se specijalizovala za to? Da li volim da gledam ljudima genitalije? Pitala sam ih da li to pitaju i ginekologe i urologe? Da li su i oni perverzni?
NPR: Šta je Vaša majka mislila o svemu?
Meri Ginan: Majka je bila veoma ponosna zato što radim u Centru za kontrolu bolesti. Nije znala da radim sa seksualno prenosivim bolestima.
Veoma poznata TV emisija „60 minuta“ želela je da me intervjuiše ali sam odbila da idem zato što sam mislila da će to biti samo još jedan od blesavih intervjua u kojima me optužuju da radim nešto neobično ili nešto što nije baš za lekara. Zvali Belu kuću da pitaju što neću da im dođem u emisiju? Da li je to zato što prikrivam epidemiju herpesa? Sa tim sam inače radila u to vreme.
Zvao me je načelnik Centra i rekao: Znaš da razumem zašto si odbila gostovanje, ali mislim da treba da razmisliš o tome opet, i rekla sam mu da ću otići.
Obavestila sam i majku da ću biti u emisiji, ona je rekla svima u svom okruženju, pa i rođacima u Irskoj. Počela sam da brinem šta će mi uraditi u emisiji i šta će moja majka misliti.
Prvo pitanje je bilo: Doktorko Ginan, koju veneričnu bolest biste najmanje voleli da imate? Odatle je sve krenulo nizbrdo. Pričala sam o sifilisu, gonoreji, oralnom seksu, i drugim stvarima. Nakon emisije pozvala me je majka i rekla: Čestitam draga, kosa ti je izgledala veoma lepo.
NPR: Pa to je divno!
Meri Ginan: Da, što se mene tiče poručila mi je: Bravo devojko, samo napred! Dakle, ako je moja 70-godišnja majka mogla da se pomiri sa tim da sam stručnjak za seksualno prenosive bolesti, zaista me nije bilo briga šta misle svi drugi.
NPR: Da li ste se ikad plašili?
Meri Ginan: Jednom sam se ubola iglom koja je bila zaražena AIDS-om i mislila sam da sam zaražena, ali na sreću, nisam bila.
NPR: Zar niste bili prestravljeni? To je bilo vreme kada lekari nisu bili sasvim sigurni kako se AIDS prenosi. Dve godine kasnije, našli se leziju u ruci gde Vas je ubola igla. Upravo ste bili rodili dete. Kada je Vaša asistentkinja čula da imate HIV odmah je dala otkaz. Kako ste se borili sa takvim stvarima?
Meri Ginan: Bilo je teško. Na početku, kada počnete da pričate o AIDS-u ljudi se pomere dva koraka unazad. U Centru za kontrolu bolesti, odeljenje za venerične bolesti bilo je posebno po tome što smo imali kliničku praksu, i viđala sam pacijente svakodnevno. Videla sam kroz šta prolaze. Rekla sam sebi: Ako se i meni desilo, desilo se. Ali najveći strah je bio da je možda i moje dete zaraženo, ali na sreću, nije bilo.
Legendarni odgovor doktorke Ginan novinaru CNN-a
U autobiografskoj knjizi Meri Ginan izražava u više navrata svoje loše mišljenje o medijima, bar tokom prvog perioda izbijanja epidemije HIV-a, i podvlači koja je cena pogrešnog informisanja.
Najpoznatiji je slučaj iz osiguravajuće kompanije iz Čikaga gde su zaposlene žene napale firmu zato što imaju samo jedan toalet, a verovale su da je jedan od kolega zaražen HIV-om. Bile su ubeđene da su u riziku od zaraze ako koriste isti toalet. Zapravo, ovaj slučaj će proslaviti odgovor dr Ginan CNN-u.
Naime, CNN je bio uporan u nastojanjima da ona da svoje mišljenje, insistirao je i preko Centra u kom je radila iako je ona uporno odbijala.
Na kraju, kada ju je novinar pitao da li je sigurna da ne možemo da se zarazimo HIV-om tako što sednemo na wc-šolju ona je odgovorila: