Ika Ferrer Gotić podseća nas šta to beše novinarstvo

Ovaj intervju pravo je osveženje za sve umorne od anemičnog novinarstva pred međunarodnim „svetim kravama“. Novinarka Ika Ferrer Gotić (InfoBiz, TV N1) ugostila je predstavnika MMF u BiH da mu postavi pitanja u vezi sa „pismom o namerama“ koje definiše pozajmicu od preko 500 miliona evra, o čijim detaljima građani za sada samo nagađaju…

• Ceo intervju pogledajte na sajtu N1

Predstavnik Francisko Parodi, govoreći o „pravilima MMF-a“, ne vidi nikakav problem u celom ovom procesu:

1. napravi se „pismo namere“ o kreditu u čemu učestvuju savetnici premijera i MMF
2. dogovoren dokument potpisuje premijer koji kaže da ga „nije ni on video“, pa potpisuje bez učešća javnosti, bez odobrenja skupštine
3. tek zatim MMF razmatra da li će da doda i svoj potpis na dokument koji je sam napravio sa premijerovim savetnicima.
4. Tek kada je dokument zvaničan on će biti predstavljen javnosti.

Novinarka Ika Ferrer Gotić nekoliko puta u razgovoru pokušava da skrene pažnju na apsurdnost ovog procesa i daje nekoliko antologijskih crtica koje želimo da sačuvamo kao citate i primere valjanog, poštenog novinarstva (citati iz intervjua):

• Ta pravila su drugačija od onog što bi trebalo da budu, iz ugla BiH. Narod želi da zna šta je to što se potpisuje pre nego što se potpiše.
• Vi predlažete da građani BiH slepo veruju svojoj vladi? Ali građani ne veruju vladi! Žele da vide šta je u pismu!

• Gospodine Parodi, Vi sada ne razgovarate sa Ikom. Vi sada razgovarate sa građanima BiH. „Ja“ sam javnost. Građani su me pitali da Vas pitam zašto pismo nije javno? Zašto ne možemo da znamo šta se potpisuje i što će biti plaćeno od naših para?

• Dakle, ko je zaštićen tim načinom da se teme iz dokumenta odgađaju i kriju dok se ne odobri u potpunosti? Koga štitite? Vladu? Građane?
• Želimo da znamo koliko je premijer tehnički sposoban da uopšte napravi jedan takav dokument? Da li su njegovi savetnici sposobni za to?

• Mi savetnike nismo birali, kako znamo da će odraditi dobar posao?

Komentar Penzina

Poslednja tačka podseća na mane predstavničke demokratije u kojoj građani glasaju za političare, a onda političari prave koalicije i pozivaju savetnike koji će da imaju (nikad sasvim jasnu) važnu ulogu u svim pitanjima.

Na primeru Srbije, građani nisu nigde na listi videli Toni Blera, ali on je savetnik, saradnik, našeg sadašnjeg premijera. Beograđani nisu glasali za Gorana Vesića ili Sinišu Malog, oni su prosto nametnuti od strane političke opcije za koju su građani glasali iako se ona nije mnogo hvalila takvim vrsnim trudbenicima koje ima i kandidovala ih pre samih izbora. Isto tako građani pre nekoliko godina nisu znali ko je Mirko Cvetković, a on im je, ni kriv ni dužan, postao premijer.

Ali osim toga, treba li podsetiti koliko tajnih ugovora država Srbija ima sa stranim koorporacijama i međunarodnim institucijama i bankama? Fijat, Etihad, Beograd na vodi… To su samo neki od primera u kojima je učešće Srbije mereno u desetinama pa i stotinama miliona, a učešće druge strane ostaje nepoznato.

Još jedna važna stvar pomenuta je u ovih nekoliko redova – potpuna kolizija demokratskih tekovina jednog društva sa „pravilima“ međunarodnih institucija. Ko je ovlastio međunarodne institucije da svoja pravila pretpostavljaju zakonima i demokratskim procesima država? Da li po našim ustavima političari imaju ovlašćenja da prave i sklapaju ugovore koji se tiču svih nas, bez bilo kakvog našeg uvida o čemu je reč?

Kolika je verovatnoća da sve države sveta sednu i kažu: Hajde da iznad sebe napravimo jednu organizaciju koja će imati mogućnost da propiše i nametne pravila koja su u suprotnosti sa našim zakonima, prilikom svake interakcije svake od država sa njom? Da li se to tako desilo?

Kažu: Ali MMF nije obaveza, da imate pare on vam ne bi ni trebao! Istina. Nije obaveza. Mađarska je primer. Odande su poslati kući. U državama južno od Mađarske izgleda da će pre poslati svoje građane preko granice nego predstavnike MMF-a. U nedostatku drugih životnih i profesionalnih autoriteta, naši političari na pijedestal, bez ikakvih kritika, postavljaju one koji im slete u dvorište kao da je to sletanje već neki veliki neponovljivi uspeh.

Možda najveći problem nije to što se oni dive i ne skidaju osmehe sa lica u kontaktu sa „strancima“ (a ni sami predstavnici često nisu više od običnih činovnika bez bilo kakvog stručnog znanja i iskustva), već to što deceniju-dve pokušavaju i nama, građanima, da objasne kako su ti „divni stranci“ najlepši i najpametniji ljudi na svetu, 100 puta pametniji i lepši od nas, i mnogo lepo mirišu, i znaju u koju ruku ide koji escajg.

I vrhunac apsurda celog ovog igrokaza… Mi smo birali? Pa vi ste birali! Vi ste tako hteli! Mi smo tako hteli? Pa jel ste glasali?

U redu, glasali jesmo, iako izbor nije bio neki, ali jesmo. Ali se i dalje ne sećamo da smo glasali da ti i takvi potpisuju tajne ugovore sa onim i onakvim, prema „pravilima“ za koje nismo glasali. Nije nam savršena demokratija, ali je bolja od ovoga za šta nismo glasali.

komentar: Mladen Bogićević